Budim se u 6:40. Pržim jaja i pijem kafu. Izlazim napolje. Žena mi se terase baca neke stvari za koje sam se ipak odlučio da ih ponesem. Ona se terase ne vidi baru, te stoga te stvari padaju ravno u baru i prskaju me skroz. Prinuđen sam da u centru grada skidam ostatke plakata za koncert Saše Matića i čistim sebe blatnjavoga. Budući da sam dosta poranio, imam vremena da temeljno opserviram ljudske reakcije na mene. U međuvremenu dolaze RaIII i Miloš i idemo po Bobca. Ubrzo smo sva trojica u autu i kreće ono samo nama karakteristično i poznato zezanje. Dogovorili smo se da ono što se desilo u autu neće izaći van auta, tako da neću ništa u detalje prepričavati. Dovoljno je da kažem da smo se smejali otprilike ceo put do tamo, tamo (sem tokom same trke) i ceo put nazad.
Izlazak iz kola mi nije baš prijao. Zaplahnula me hladnoća i razmišljao sam da odem u zoološki vrt da posetim rođake, popijem koje pivo sa njima i vratim se kući. Međutim, videvši nasmejanog Sebu, startnu kapiju koja mi je pružila priliku da se slikam sa dva RaIIIa istovremeno, po prvi put u životu, čuvši muziku i videvši gomilu nasmejanih lica, osetivši taj nalet energije, koja te prosto nosi kao bujica, prijavljujem se, zagrevam i ubrzo startujemo.
U mojoj stručnoj reviziji trke, prvo bih počeo sa rečenicom: Bravo Sebo majstore! A zatim bih iskritikovao sve ono što mi se ne sviđa… Dakle, od prve do dvadeset prve zamerke,… Šalim se naravno.
U principu sve je bilo na nivou što se mene lično tiče. Sve pohvale markaciji i redarima. Svakog trenutka sam znao gde sam, što nekada sa mnom nije slučaj (Ko me dobro poznaje razumeće). Sasvim dovoljno vode, skoncentrisani redari, pravilno usmeravanje i sve u svemu zanimljiva staza za trčanje. Put je vodio pored štranda, panorame jezera, pa negde desno, pa negde levo (ako sam dobro zapamtio). Sve u svemu, sviđalo mi se to što su se trčala dva kruga na glavnoj deonici i što sam imao prilike da vidim drugare/^ice i da se međusobno bodrimo. Sva moja iskustva sa drugim trkačima na stazi su bila pozitivna. Pozdravljali smo se osmesima, jer smo bili suvi[e raspadnuti da bismo pričali, mada je u prvom delu trke i bilo nekih konverzacija…
Uglavnom imao sam jedan gel, koji sam pojeo zagasivši ga sa dosta vode i mogu reći da mi je zaista prijao. Uzeo sam i pola parčeta banane, čisto da zapušim zevajuću rupu u stomaku, iako sva krv tokom trke ode u mišiće, pa i nema baš puno u stomaku za varenje… Vidim da nema šanse da stignem Miloša i Raša, ali zato kontam da ću valjda uspeti da pobegnem od Bobca, koji me neumorno pristiže… Malo mučenja, sve u svemu preovlađuje uživanje i taj divan osećaj ispunjenosti, jedinstva sa Bogom, prirodom, generalno pozitivom, faza Zen…
Stižem do cilja, tj. mislim da stižem kada shvatam da ne idem direktno prema startnoj/ciljnoj kapiji, već prema skretanju u šumicu, pa onda još jedno skretanje koje me vodi do puta, još dalje od kapije, pa tek tamo posle okreta, krećem prema kapiji produženim putem. Moram da priznam da me je ovo malo demoralisalo, a čuo sam da je ovo na dosta trkača imalo efekat kao čekić u mozak. Sve u svemu, vidim da me je Bobac skoro stigao, pa skidam kapu i dajem sve od sebe da bih mu pobegao nekih 5 sekundi…
Želeo bih napomenuti da među nama nema neke prave konkurencije, sve su fazoni koje koristimo za ličnu motivaciju i kako bismo posle imali teme za zezanje. Uglavnom, komentator viče moje ime, ulećem u cilj i idem na presvlačenje. Moji drugari završavaju sendviče i počinju sa tortom. Ja imam jednu zgodnu foru, ponesem peškir, pokvasim ga, pa ono, sperem nusprodukte trke pre nego što se obučem u čistu odeću. Mnogo mi prijatnije nego samo da uskočim u čistu garderobu. Idemo na sendvič koji je skroz dobar i na uvek fenomenalnu tortu, stvarno, još osećam ukus te torte… Možda će prestati kada operem zube, uglavnom srećan, zadovoljan, ne raspadnut, zdravo umoran, proslavljam jedan maksimalno iskorišćen dan sa suprugom Dacom i sinom Vukom…
Toliko u ovom izveštaju, hvala na pažnji!
Nenad Jovanović
Snežana Kliska
Aleksandar Stajić