U nedelju smo imali priliku da se okušamo na jednoj od trka na Fruškoj gori.
Početkom oktobra sam videla najavu i odmah je uvrstila u tabelu pod- obavezno isprobati!
Neko bi rekao istrčiš jednu trku ne moraš druge jer je sve isto. Avaj, koliko neiskustva se krije u tom recimo pa stereotipu.
Tiho dobovanje kiše po prozoru to jutro je obećavalo odličnu zabavu na stazi 😊 znači blato do kolena, surf nizbrdo i štrafta od istog na leđima.
Temperatura je bila oko 10c, taman da se ne skuvamo a i ne smrznemo na trci.
A kao finalna motivacija su bile krofne teta Rade koje su nas čekale na cilju sa toplim čajem.
Odbrojavamo start i ekipa kreće. Neko trči brže, neko sporije. Idemo nizbrdo i u jednom trenu dolazimo do uzbrdice broj 1.
Fino žuto lišće ispod kog je gnjecavo blato, dva koraka napred a jedan nazad i uspevamo nekako i to da pređemo, neko četvoronoške, neko se hvata za okolno rastinje. Niko ne posustaje. Idemo dalje.
Posle nekog vremena i malo uzbdica i nizbrdica dolazimo do drugog dragulja, ultra blatnjavog i strmog spusta gde sam se odvažila i pustila nizbrdo pa šta šta mi bude. Preživeh i to.
Još uzbrdica i nizbrdica, srećom ne kao na početku. Uživanje u lepoj zelenoj livadi, pa tepihu od opalog lišća…
Gledam na sat, ju, još 200m i načinjemo drugi krug.
Opet spust pa uzbrdo. Konstatujem da i nema toliko blata s obzirom koliko je ljudi tuda protrčalo i da je kiša padala dva dana pre trke.
Nogu pred nogu. Gledam okolo i uživam. Pitam se u jednom trenu, imam li snage da izguram poslednji uspon pred cilj i istrčim ga brže. Hm, ne kosta me nista da pokušam. Dajem gas i uspevam!
Juhuuuu! Trka je gotova!
Nisam ni iz cilja izašla i već sam znala. Vidimo se i sledeće godine 😊