Vila na Sokolovom putu :)

Ponekad moram dobro da se uštinem da bih sama sebi potvrdila da su neki momenti stvarni i da nisu san. U poslednje vreme sve češće to radim.

Iako mi se još uvek nisu slegli utisci sa Fruškogorskog maratona, eto nove, dugo očekivane trke, Sokolov put.

Ova godina je počela baš lepo i ja sam se malo aktivirala, obzirom da me nije bilo dugo na trkama. A i kao klub nekako se više družimo, možda je za to „kriva“ Fruška gora.

Na putu za Nišku Banju setila sam se dana kada sam kao mala putovala, gledala kroz prozor, pamtila put i komentarisala predele sa tatom koji je to naročito obožavao. U autobusu se osetila euforija jer većina nije znala šta ih čeka tamo negde na vrhu.

Mi smo poneli šator i uživali noć pred trku na svežem vazduhu, a posebno je bilo lepo slušati mali vodopad tik iza naše glave. Hm, još jednom sam se uštinul i zapala.

Jutro je svanulo i ja sam bojažljivo otvorila oči jer sam i dalje sumnjala u to gde sam. Naravno ptice su cvrkutale, mravi su pravili žurku na našem šatoru i sunce nam je obećavalo lep dan.

Na startu je prštao adrenalin i pozitivna atmosfera. Krenula sam sa Agi ali sam brzo shvatila da ovu trku ipak hoću da idem sama i da upijem svaki delić njene lepote.

Krenula sam da trčim i polako zaobilazila planinare i neke trkače. I tako.. krenuo je raj za moju dušu.

Prvi deo bio je uglavnom u šumi i mogao se trčati. Bilo je uspona ali oni nisu bili toliko teški. Prva okrepna stanica i kaže mi dečko imaš njih 20ak ispred. URA! Na putu sretnem dva čoveka, upoznamo se i krenemo zajedno. Neverovatno je to koliko trkačka ljubav spaja ljude na stazi.

Na drugoj okrepnoj stanici (13km) vidim poznato lice. Zoki. Kaže čeka mene da idemo zajedno. Sreća i radost. Pita me da li mi je teško i da usporimo ako želim. Ne. Ma kakvi. Ja sam super. Ovo je super. Volim uzbrdice. Nakon toga pruža nam se uže i litica sa koje si mogao lako da se oklizneš ali mene je to super vodilo, nisam se nijednog momenta uplašila. Adrenalin.

Problem je nastao kada sam pogledala mapu i videla da je sledeća kontrolna tačka i okrepa na nekom 17om, 18om kilometru. A ja vode nisam imala. Znala sam da će mi trebati dosta vode, jer je sunce pržilo. Krenula mi je težina u nogama, sve više sam gledala garmin i koju kilometražu pokazuj, nego što sam uživala. Toliko je ljudi prošlo pored mene, mi smo nastavili naravno da hodamo jer se po onoj stazi nije ni moglo trčati.

Negde gore na sledećoj okrepi nisam imala snage, a Trem je bio ispred, svom širinom se pružao i nisam smela to da propustim.

Gore na Tremu pogled je stvarno ličio na san. Izmorena, zagrljena, ovog puta nije bilo potrebe da se uštinem jer sam polako prihvatila sreću koja je oko mene i shvatila da za ogromnu volju, trud i ljubav sreća dolazi sama.

P.S. Najdraži deo bio je kada smo videli da nas Agi čeka na vrhu pa smo se sa njom spuštali dole. Usput smo brali sremuš, zezali se, ručali i na kraju pozdravili jer su neki ostali još jednu noć a mi smo se morali vratiti za Novi Sad.. Bila je ovo lepa avantura..