Autorka teksta: Saša Tucaković
Kad te usvoje ovako dobri roditelji na ceo vikend, ne vraća ti se posle kući 🙂
Planinsku trku u Dimitrovgradu pikiram jos od početka godine. Što je datum bio bliži, to sam bila svesnija, da su velike šanse da ću na ovo putešestvije izgleda sama.
A onda me moj voljeni Drug Mrki obavestio da me prijavio u ekipu ARK Fruška Gora. Priznajem, imala sam malu zebnju kako će mi biti u “nepoznatom” okruženju, bez moje verne tehničke podrške i bg ekipe ptica trkačica, pa još na dva dana. Medjutim, od okupljanja na železničkoj stanici, pa do kraja, sve je bilo pesma. Od Boškovih prvih reci dobrodošlice – samo da znaš, upisali smo te kao našu, preko Shonetovih, hoću još, ledenih kocki, Katičine srećne poklon gumice, Bojaninog veselog osmeha, Jasmininih i mojih “vegetarijanskih” špageta, Nemusovog sistema čeličenja, Ketine i Ivanove carbo-loading večere (mada za moja tri cimera Keti, Shoneta i Ivana imam poduži spisak hvale)….. ne da se ni u jednom trenutku nisam osetila kao 13. prase, možda pre kao Babe 🙂
Neko će možda da se pita, kakav je ovo izveštaj sa trke u kojem se trka ne spominje. Verujem da će pravih izveštaja i izvestača biti dosta, ja sam ovde samo da vam kažem kako mi je, zahvaljujući vama, bilo lepo i da bi u ovom sastavu išla bilo kad, bilo gde, na koliko god treba kilometara.
Do Sombora, veeelikiiii pozdrav 🙂
PS i jos jedan bi-biip samo za Shoneta……… a šta vas briga zašto 😉