02 Avanturistička Trka na Tari

Klasično uzbuđenje pred put, nalazak sa drugarima Bojanom i Nešom ispred Erkera preko puta Dnevnika, što izgleda postaje naše kultno mesto za okupljanje. ;P Uglavnom, svi smo lepo raspoloženi a Bojan nas kao pravi domaćin vodi do raznih izvora i jezera skrivenih običnim vozačima… Svraćamo i u Grgurevce kod njegovih, gde nas čeka pravi fantastični seoski ručak, domaća rakija, kolači, sok od višanja i cvekle… ( vozač naravno ne pije ). Na žalost izvor koji smo otišli da vidimo je trenutno presušio, a jezero kod Bešenovačkog prnjavora, koje mi budi nostalgiju ka Ledinačkom jezeru, verovatno će doživeti istu sudbinu, tj. biti isušeno da bi neki bezdušni gastarbajter iz Holandije u rupi napravio hotel ili sl… Nakon što smo nabrali jagoda i višanja i srdačno se pozdravili sa domaćinovom familijom naš put ka obroncima Tare se nastavlja… Na serpentninama Bojan pokazuje svoje vozačko umeće. Prethodnu noć smo se dogovorili da narežemo muziku za put, ali ja avaj, na moju veliku nesreću nisam imao CD. Stoga, slušamo Ex-Yu rock i remikse Boni M-a ceo put, od čega ću imati ozbiljne mentalo-duševne tegobe koje će se manifestovati kao… Pa videćete… Pejzaži kroz koje prolazimo ostavljaju bez daha a kada bi ih počeo opisivati, verovatno bi ovaj izveštaj imao 10X više strana, tako da ću morati da se obuzdavam. Negde kod Mitrovca čeka nas Saša koja nas sa svojim nepogrešivim Guru-vodičem vodi do našeg smeštaja. Mislim da smo samo triput pogrešili put, što i dalje spada u kategoriju nepogrešivog. U momentu kada konačno stižemo do našeg smeštaja, zaboravljamo sve nedaće i dopuštamo Tari da nas osvoji. Bajkovite drvene kućice, pogled koji puca na sve strane, preko brda, jezera i šuma nas je u momentu izregenerisao. Ostajemo malo na druženju sa Natašom, Sašom i svim ostalim ljudima, sa kojima delimo ljubav ka sportu. Oko 20h idemo na dogovoreni sastanak, da bi nam na sastanku bilo rečeno da će sutra biti novi sastanak, budući da se nisu svi predviđeni ljudi pojavili na ovom. Sutra u 8h pravi sastanak! Ok, ja se lično slažem da je tako najbolje, bolje jednom za svagda napraviti sastanak, nego vijati svakog ponaosob. Pošto smo prošli generalnu probu sastanka, sutra u 8 imamo pravi sastanak. Od organizatora dobijamo bajkove, karte, objašnjenje gde su neobavezne kontrolne tačke koje donose bonus u vidu boljeg vremena….. Sledi rutinska kontrola obavezne opreme,  takoreći ovlaž pogled i kao, sve je ok… Zec je pokazao i pravi primer kako slušati kapitena Naime usled ,,kontrole“ opreme doviknuo sam mu da dođe i ,,pokaže“ svoju opremu, na šta je on skočio kao iz topa, pao preko klupe i poderao nogu i lakat XD. Sledi Dodela čipova i postrojavanje iza nepostojeće linije za koju smo stalno bili opominjani da stanemo tačno iza nje. Ipak ignorišući totalnu dezorganizaciju organizatora, puni pozitive i entuzijazma startujemo trku.   Mojoj Daci je ovo prva trka i oboje se smejemo trčeći do bajkova. Budući da smo kao ekipa ,, Fruška Gora pobediti mora “ sastojani od moje malenkosti, Zeca i naših devojaka i budući da želimo da uživamo u prirodi i da nastupamo kao rekreativci, čekamo da brži biciklisti prođu i tek onda stupamo na stazu. Ono što se dalo primetiti još i ranije, jeste da su biciklovi koje smo dobili nepodobne kršine. Pre starta smo morali duvati izduvane gume, polovina takmičara se žalila posle da nije mogla da menja brzine kako treba, te da je ovo ili ono zapinjalo, itd…  No, to nas ne sprečava da uz naš poklič Fruška-Gora-Pobediti-Mora, kreiran tako da svako od nas vikne po jednu reč, nastavljamo! Opet problemi sa bajkom, ali posle kratke popravke, prepuštamo se lepotama Tare, njemim šumama, vodama, padinama i obroncima… Posebno uživamo u spustovima, naravno :D. Ja i Zec se menjamo na čelu i začelju kolone, čekajući devojke i bodreći ih a Zec se pokazao kao vrhunski orijentirac, bez i sekunde oklevanja vodeći nas pravo ka kontrolnoj tački. Što se samih kontrolnih tačaka tiče, na primer, jedna je bila skroz pogrešno postavljena od strane organizatora… Da famozna dvojka i svi vi koji je niste našli, znajte da ste je tražili na pravom mestu! Uskoro nam se pridružuje i ekipa ,, Svinje sa mesečine“, koji su sve samo ne svinje, ( ovo je trebao da bude kompliment ;P ) i zajedno nastavljamo jači! Na jednom spustu, koji je sav okružen žbunovitim rastinjem, na oko dva metra od mene, iskače srna! Za delić sekunde nestaje u grmlju a ja ostajem začaran njenom lepotom! Tačka 6 je priča za sebe… Hvala organizatorima što su je baš tu stavili… Penjanje po kozjim stenama, pogled koji pleni srce… Jedan od onih momenata, kada se stvarno osećate kao jedno sa prirodom i kada se osećate ispunjeno i puni snage. Ponosan sam i na sovju Dacu, koja je pobbedivši strah, sama došla do vrha 😀 ! Posle overe naših KT-ova, branja šumskih jagoda, kleke i relaksacije, vraćamo se na bajkove i sa uživanjem letimo put srušenog hotela Tara, za koji sam od lokalaca saznao da je uništen ( tj. spaljen ) usled obračuna Frenkijevaca I DB-ovaca. Vraćamo bajkove, ljudi nas časte vodom i mi srećni nastavljamo naše pešačenje. Slede prelepi potoci, preskakanje preko istih, a ja u jednom momentu gubim čip… Da li je to bilo kada sam pomagao Daci da ne upadne u potok, da li mi je sam od sebe spao… Eto zašto nekad treba poslušati iskusnije, nije da mi nije bilo rečeeno više puta da stavim čip u ranac jerbo često spadnu itd… No, nekako na jedvite jade uspevam da prebolim činjenicu da uprskos mojim sjajnim tragačkim mogućnostima, čip neću naći… Ipak vedri nastavljamo, ka KT-i 12 i kraju našeg putešestvija. Moram napomenuti da su upravo moji prijatelji, ti koji su učinili ovu avanturu posebnom i divnom. Drago mi je što imam privilegiju da se družim sa tako vedrim i pozitivnim ljudima i u potpunosti se pronalazim i razumem sa njima. Organizatori su zeznuli gotovo sve, od izbacivanja čamaca, kanjoninga, majci, prvog sastanka,  kampa za takmičare gde trava nije košena ko zna koliko, a sam kamp je obeležen sa dva obična papira, gotovo neuočljiva na kojem je crvenim markerom napisano KAMP… Uživamo u šetnju, prosto žaleći što staza nije duža, jer smo definitvno utvrdili da samo pešačenje nema više od 15 km, iako je navedeno 30, a segment bajka sve ukupno ima isto oko 15 umesto 20. Stižemo do hotela, pozdravljamo se sa organizatorima i  odlazimo do kampa naših drugara 😀 Tamo sledi regeneracije u vidu klopanja i rehidracije. Ono što se mora priznati jeste da su organizatori svakog ponaosob zvali više puta, obilazili su stazu i čak su mi pomogli oko traženja čipa. Verujem da ničija bezbednost ( sem na bajku ) nije bila ugrožena nijednog jedinog momenta. Pohvale! Nakon svega, sledi žurka, proglašenje, nešto malo roštilj kobasica i čevapa kao i pivo… Ja zgranut slušam priču jednog čoveka, koji je možda organizator možda nije, a drugi koji je sigurno iz organizacije potvrdno klima glavom… ,, A šta sad mi tu da se lomatamo oko organizacije, pozoveš neke volontere, naravno da nikom nećeš platiti nešto da uradi, eto im šume pa nek se lomataju, bla, bla, bla… “  Kasnije mi organizator triput potvrđuje da neću morati da nadoknađujem izgubljeni čip, ja mislim proradila mu savest jer za startninu od 1600 din, nismo gotovo ništa dobili, ali ipak me kasnije zove i šalje mi mejl u kome osim što od mene traži da platim iznos od 1600 i nešto din., u odlomku stoji i poruke izvesne gospođe Sonje iz Orijentiring Saveza Beograda ( nisam memorisao pismo i zapamtio prezime ) u kojem ona od organizatora traži da vrati prizme i još nešto, s tim što je ta poruka adresirana na mene (poslata od strane org. ) … Da se razumemo, rekao sam da ću platiti čip, ali posle ovakvog gesta, ne pada mi na pamet! Moguće je da je u pitanju nenamerna greška, ali sam krajenje uvređen što se u pismu upućenom meni, spominju prizme, sa kojima veze nemam budući da nisam bio u organizaciji.

Nakon svega, vraćamo se, svako u svoj smeštaj, družimo se i upoređujemo utiske. Sutra se vozimo u prelepom jezeru Perućac, koje će uskoro ličiti na kantu, budući da ljudi ne vode nimalo računa o tom jezeru, ali majka priroda ponovo izvlači stvar, zaboravljamo na sve probleme i prosto uživamo u pejzažima. Sledi povratak kući…

  • Sasha Tucakovic

    drugi put cu te nepogresivo ostaviti na pogresnoj koti, u mraku, i to iz prve 😛

  • Maja

    Sjajan tekst!

  • Kaubojka

    “slušamo Ex-Yu rock i remikse Boni M-a ceo put”, “skočio kao iz topa, pao preko klupe i poderao nogu i lakat XD”, “Fruška-Gora-Pobediti-Mora”, “Svinje sa mesečine”…Nemus, ljepo si to opisao kako je bilo na Tari, a najlepse je sto si ti ponosan na svoju ljepsu polovinu, tako i treba! 🙂

  • Kaubojka

    Dodala bih da su naši članovi Nenad Jovanović i Bojan Ćulibrk, kao tim “ARK Fruška Gora”, osvojili treće mesto na ovoj trci, u kategoriji dvočlanih ekipa! 😀 Bravo!