Nedeljni trening na Fruškoj Gori

Najava jako niske temperature, od naših uvek preciznih meterologa koji su se naravno i u nedelju prevarili, tog nedeljnog jutra ipak nije uspela da pokoleba drugare iz Kule, Sombora i Beograda da se pridruže nama, trkačima iz Novog Sada, na našem redovnom zajedničkom nedeljnom treningu.

Razlika u odnosu na naša uobičajna okupljanja nedeljom ujutro, ovaj vikend se ogledala u tome što smo ovaj put kretali sa Popovice iz planinarskog doma, gde smo se naposletku i vraćali, a ne iz Bukovca, kao što to činimo svaki vikend. Svi smo taj dan željno očekivali, sa nadom da će se sneg od prošlog vikenda zadržati i da ćemo drugarima iz drugih mesta moći da dočaramo makar malo zimske čarolije koju mi doživljavamo svaku nedelju ujutro.

Ako se po jutru dan poznaje, taj nedeljni dan je stvarno obećavao. Iako je sunce sijalo, napolju je ipak bilo pristojno hladno, ali ne i prehladno za trčanje. Međutim, kad smo se našli na železničkoj stanici sa drugovima iz Kule i Sombora nikom više nije bilo važno da li je napolju -4 ili -14. Svi smo bili puni priča, naročito, kao i uvek dobro raspoloženi, profesor Janković, tako da smo se kolima uputil na put do doma. Tamo nas je već čekala i prijatno iznenadila vesela ekipa iz Beograda. Graja, koja je potrajala u planinarskom domu dok smo se spramali da krenemo u još jednu zimsku avanturu, greje svakom srce, čak i po ovakvim ledenim danima. Svima je obljašnjeno kojom stazom ćemo se toga jutra kretati i da nema razloga za brigu o jačini tempa kojim će se trčati, jer je sve bilo usklađeno tome da se svi držimo na okupu što je duže to bilo moguće. Usledeila su neizbežna slikanja pred start i sve je bilo spremno za još jedan savršen trening.

Od samog početka samo krenuli na veliki uspon, ali dovoljno lagano da svi mogu da ostanu zajedno u grupi. Kolona trkača se  raširila duž planinarske staze, tako da je bilo milina gledati toliku grupu ljudi u pokretu. Većina šetača koji su nam išli u susret je iznenađeno gledalo toliku grupu ljudi. Plan je bio da se trening podeli na tri dela, tako da svako može da se pronađe i istrči koliko misli da može. Prvi deo je činio manji krug, na kojem smo mislili da se držimo svi zajedno. Drugi deo je predstavljao pravac, koji je predstavaljao veću i zahtevniju dužinu, jer je obilovao mnoštvom uzbrdica. Dok je treći deo predstavljao povratak nazad u planinarski deo, samo ovaj put nizbrdo. Naravno, par trkača je ponelo manje rančeve na leđima koji su bili napunjeni vodom i bonžitama u slučaju da nekom iz grupe zatreba okrepa.

Nakon prvog kruga smo svi uvideli da nas prvi deo staze nije nešto preterano izmorio, tako da su na drugi deo treninga svi veselo nastavili. U nastavku staze, uzbrdice su ipak bile malo napornije, tako da je ipak došlo do manjeg rasipanja trkača po stazi, ali to je sasvim razumljivo jer tolika grupa ljudi nije moguće da se drži zajedno duž cele, ovako zahtevne staze. Kada smo došli do kraja drugog dela staze, još uvek je bilo nas kojima se još trčalo. Ovaj put je ipak došlo do rastavljanja grupe. Veći deo grupe se vraćao istom stazom u planinarski dom, dok je nas nekoliko nastavilo asfaltnim putem prema Zmajevcu. Iako smo trčali po asfaltnom putu, to se nije ni primetilo, jer je sve bilo prekriveno snegom i ledom. Tempo smo malo pojačali sa ciljem da napravimo pristojnu dužinu. U blizini Zmajevca smo se i mi okrenuli u pravcu planinarskog doma. U povratku je sve bilo nekako lakše, da li zbog toga što smo znali da nas u domu očekuju uštipci i nadaleko čuveni Desin čaj kao i drugari koji su ranije okrenuli, ili činjenica da je u povratku bilo više nizbrdica nego uzbrdica, ostaće nerazjašnjeno.

Pred domom i u domu još malo slikanja. A onda grejanje uz kaljevu peć, degustacija toplih uštipaka i Desinog čaja, šale i smeh, sve u svemu još jedno neprocenjivo iskustvo. A onda, usledio je opet taj rastanak. Verujem da je svako od nas poželeo da je dan mnogo duži i da nikog od nas ne čekaju obaveze tokom predstojeće radne nedelje, pa da može da ostane u planinarskom domu u takvom ambijentu večno. Ali nažalost to nije moguće tako da smo se ipak ispozdravljali i izdogovarali u kojem ćemo se mestu videti sledeći put.

Nadam se da smo, koliko toliko, ispunili očekivanja po pitanju organizovanja ovakvog zajedničkog treninga. Naravno da uvek ima nekih nepredviđenih odstupanja i da uvek može bolje, i da mi svi težimo ka nekom savršenstvu, tako da ćemo se sledeći put potruditi da budemo još bolji domaćini. Zahvaljujemo se Desinom gostoprimstvu u planinarskom domu i što nam je omogućila ovo nezaboravno druženje, kao i drugarima koji su došli iz drugih gradova i uživali sa nama u čarima Fruške Gore. Siguran sam da svi odbrojavamo dane do novog okupljanja i nadam se da do sledećeg zajedničkog treninga neće proći mnogo vremena.

  • ZDRAVKO

    Hvala svima(Dejanu, Nenadu, Desi, Tanji, Jekatarini, Ani, Katici, Ivanu, profi, Duletu, Nemanji, Maretu, Miloradu, Boroji, Bori, Ružici…) na dočeku, gostoprimstvu, druženju, trčanju… svi ste doprineli da se osećamo kao kod kuće… Fruška gora je bila u punom sjaju!

  • tanja

    Neso,sve je bilo savrseno!! ne treba nama,Beogradjanima,mnogo!! srdacni domacini i osmesi su i vise nego dovoljni!!! divan trening,drustvo,ustipci i Desin caj!! hvala Vam!! :))