Dan kada sam postao ceo čovek

“Da ne okolišam, krenuću od Kulina bana.”

Reče jednom jedam veoma mudar čovek – i totalno je u pravu, da kad istrčiš polumaraton da to zvuči kao samo pola nečega, i ti prosto nisi imao petlju da odradiš i drugu polovinu. Tad me je zagolicao i od onda se u meni negde kuvala ideja – da od pola postanem ceo čovek!

Obavio

Obavio

To nije mala odluka niti mala stvar, odlučiti se da odradiš tu celu stvar, jer dva puta polumaraton nije prosto nešto dva puta teže i duže, već daleko više od toga. Ko se ikad spremao i istrčao maraton zna o čemu pričam. Ovo traži da se uozbiljiš i posvetiš – za nas smrtnike ne postoji nešto kao prvi maraton na svežinu.

Opet sam razmislio i kako bih se motivisao i obavezao, baš kao gore navedeni mudri čovek, razglasih na sva zvona da je počelo – odluka je pala na Ciriški maraton! To je trenutno grad u kome živim, pa da se lakše dovučem kući posle – nema nijedan drugi poseban razlog. Svaka druga sličnost sa situacijom gore navedenog mudrog čoveka je sasvim slučajna 😛

Rešio sam da povećam mesečnu kilometražu preko zime, umesto mojih standardnih 100-200km obima, da to bude 200-300km. Avaj, uvek postoje izgovori, a mi celi ljudi ne volimo izgovore, tako da pripreme zapravo počinju tek oko januara jer sam tad prvi put posle jako dugo vremena imao kilometražu preko 200km. I to jedva. Krajem meseca povredica i prehlada, pauza desetak dana – nedovoljna kilometraža.

Mogući ishod A

Mogući ishod A

Mogući ishod B

Mogući ishod B

Mogući ishod C

Mogući ishod C

Moja priprema za maraton se svela na nekoliko pažljivo odabranih dužina i vežbice trčanja u toku treninga + malo fartlek. Tešio sam rečima jednog drugog mudrog čoveka: “ne treba trenirati mnogo, već pametno i jako”. Poenta je bila ne povrediti se i ne razboleti se a biti spreman na distancu – brzina je već manje više bila tu. Nisam hteo da se drastično usporavam na treninzima dužine. Pokazalo se kao dobar izbor 🙂

Do dana trke nisam ni imao vremena da razmišljam o maratonu tako da sam prvi put osetio tremu tek dan pre. To je bio dan isključivo za odmor, podizanje startnog broja i prolaženje još jednom kroz plan svega: u koliko sati, šta gde i koliko, koja okrepa se gde nalazi i sl. Ovo je za posledicu imalo to da se nisam umorio koliko sam navikao i uveče nisam mogao da spavam. Ja sam odabrao da verujem da je to razlog, a ne trema 😀 Spavao sam 2.5 sata, jer spavanje je za šonje. Šampioni ne spavaju više od 3 sata 😛

Preuzimanje brojeva je prošlo kao po loju i još smo obišli maraton expo. Startni paket u najmanju ruku skroman: startni broj, flašica vode, dva promo paketića muslija i hrpa kojekakvih reklama. Majicu i medalju dobijaju samo oni koji završe trku! Pasta nije bila loša, izuzev što volonteri iz kluba penzionera nisu postizali da podele hranu dovoljno brzo pa se napravio red od 100+ ljudi. Inače, startnina je koštala 110 CHF. Za te pare čak i u Švajcarskoj možeš da odeš na tri druge trke. Nismo očekivali ništa manje od spektakla.

Podigao startni broj

Podsetiću da je startnina za 4. Noćni maraton 800din ili 10€.

Švajcarci su pravi ranoranioci, pa nije bilo previše čudno što je start zakazan za 8:30. Ujutru. Da, trebalo je ustati jako rano kako bih doručkovao dovoljno bez eksplozivnih posledica… A bilo je hladno. Prokleto hladno! Proleće je rešilo da ne dođe ove godine, u to sam ubeđen.

Nedelja ujutru, grad još spava, izuzev onih koji su se vraćali iz izlaska. U tramvaju samo maratonci i poneki zalutali penzioner. Atmosfera kao na sahrani. Već sam pomislio, žali Bože startnine. Ostavili stvari u vagonima i drhćući i u tišini krenuli na start. Polako se počeo sticati utisak da se nešto tamo dešava, ali prosto neverovatno, ljudi uopšte nisu komunicirali među sobom! Tišina!!!

Moja dobra vila :)

Moja dobra vila 🙂

Na startu nas je dočekalo predivnih 1°C. Među cca 8000 duša temperatura je bila prijatnih 5-6°C. Spiker nas je pozdravio na 5 (slovima: PET) jezika i ohrabrio i ostale da počnu da otvaraju usta i ispuštaju neke glasove. Ljudi su masovno nosili kabanice preko trkačke opreme ne bi li se zgrejali, a kako se trenutak starta približavao ljudi su progovorili i ceo cirkus je počeo da podseća na trku na kakvu smo mi navikli 😀

Krenuo sam sa pace-maker-ima na 3:30 i plan je bio da se držim grupe barem prvih 15km do pola staze i da im odem ako budem mogao posle. Izdržao sam nekih 8km sa njima i odlepio od ogromne gužve u grupi. Jedan smrdi, drugi zvecka, treći pljuje, a četvrti pravi dijagonale kroz grupu, čisto da unese malo uzbuđenja. Umesto da opišem prvu okrepu samo ću reći da sam odlučio da tad ne budem žedan. Oprostio sam se od njih i nastavio svojim tempom, za nijansu brže od 5min/km – pažljivo da ne preteram prerano.

Bilo je hladno. U grupi je bilo toplije, kao kad prdneš pod jorgan. Kad sam izašao iz grupe samo sam se stresao i nastavio dalje.

Publika je promenila sve. Izašlo je naroda na ulice da je teško bilo videti praznu ogradu na nekim mestima! Atmosfera se u momentu totalno preokrenula i muzika pored staze me je povremeno terala da se ježim i kezim 🙂 Jedino što ništa nije moglo da me zagreje 🙁 Bilo je hladno.

Ubrzo sam upao u moj autopilot režim, tempo 4:45min/km i ubrzo nađem jednu tetkicu Renatu, visoku možda 150cm ako i toliko, ali je žena (u godinama, 50+ po mojoj proceni) gazila bez milosti. Naravno da nismo razgovarali, nemojte da vam nešto pada na pamet 🙂 Ovu fantaziju je poremetila moja smrznuta bešika i ja sam proveo sledećih 30ak sekundi rešavajući taj goreći problem pored puta u žbunju dok se moja prednost u odnosu na grupu 3:30 istopila. Bilo je hladno.

Nećeš ga majci, idem ja da jurim moju tetkicu! Ovo se pokazalo kao dobra investicija 🙂 Nas dvoje smo od 8. do negde 30. km bez pardona obilazili ljude, svako svojom dužinom koraka ali sa zaista odličnim osećajem. Ako nešto sitno zaboli, malo protreseš nogu, i kad ignorišeš dovoljno dugo bol ode 😀 Sve je to ionako u glavi 😉 Bilo je hladno.

Moja tetkica (skroz levo) i ja :)

Moja tetkica (skroz levo) i ja 🙂

Tempo se u međuvremenu spontano pojačao na oko 4:40. Okrepe su bile carske. Voda, izotonik, banane, gelovi, power bar-ovi, coca-cola… Gelovi samo na dva mesta i ta dva mesta se nisu smela promašiti. Prvi gel sam poćućao na 16km. Radio je posao. Kilometri su se nizali a vreme letelo. Publika i muzika pored staze su me oduševljavali. Crnce na čelu trke ni ne vredi spominjati, oni su krajnje dosadni jer uvek oni pobede 😛

Staza je bila takva da se prvih 10km kružilo po gradu a ostatak je išao uz Ciriško jezero. Moja draga je mađioničarskim trikovima na trotinetu i po tramvajima i vozovima uspela da me isprati na startu, dočeka tri puta na jednoj raskrsnici, stigne do okreta kod jezera i onda još dojuri do cilja da me dočeka. Kao da je njih petoro došlo da me bodre, a ne samo ona jedna 🙂

Drugi gel je bio dosta kasno. Tek na 36km je organizator rešio da nam dopuni rezervoare, i meni je to već bilo gusto. Na oko 32km sam video da ću morati da spašavam stvar bananama jer tempo nisam hteo da smanjujem. Moglo je samo jače 🙂 Realno, gel nije ni mogao da počne da radi kako treba u tih poslednjih 6km, osim da mi pomogne da se smešim i na cilju 🙂 Oslanjao sam se na placebo.

Poslednjih 10km su bili teški. Da se ne lažemo, nisam ni očekivao da će biti lako, ali ovo je bila borba glave. Ostali ljudi su tu već bili spori pa sam ih obilazio, štafete su samo fijukale pored nas, a ja sam ih u sebi psovao i gazio dalje. Više nisam imao snage da se smešim, ali sam stalno tešio da ima još malo. Bilo je prokleto hladno. I bez zraka sunca.

Dogovor je bio da me moja draga čeka na početku ciljne ravnine sa srpskom zastavom. Dočekao sam i taj momenat, a tad sam znao da je to to. Zgrabio sam zastavu i držeći je visoko iznad glave prosto uleteo u cilj 🙂 Kad sam video da stižem za manje od 3:20 dobio sam krila. Usprintovao sam u cilj uz urlik iz sveg grla i definitivno privukao malo pažnje 😀

Zieleinlauf von Superman am Zürich Marathon 2013.

Foto: Marc Weiler — in Zürich.

Kao što to uvek biva, ko visoko leti, dobro ljosne, pa sam i ja tek nakon cilja osetio koliko sam u stvari glavom istrčao ovu trku. Ovaj put je osmeh ostao zakovan na licu dok sam dobijao zasluženu medalju i (srednje žalosnu) finišersku majicu. Pokloni sponzora na cilju su opet bili blago ispod očekivanja, ali ja sam za ovakvu publiku Cirihu već odavno oprostio olakšanje novčanika i uživao u trenutku.

Celo telo je bolelo, ali je totalno bilo vredno toga. Jesam li rekao koliko je bilo hladno?

Ako nekog baš interesuju rezultati može ih videti ovde.

  • Dejan Nikolic

    Svaka čast druže. Maraton se i trči glavom. 🙂
    Bravo i za Bojanu što je uspela da te isprati do kraja, to je ljubav.
    Savet, probaj da naučiš telo da više koristi masti kao gorivo. Ja za polumaraton više i ne koristim gelove i sl. a za maraton drmnem jedan gel i to oko 30km kada hvata kriza.

  • Miljurko

    Bosko cestitam ti na istrcanom Prvom Maratonu i naravno na ekstra rezultatu koji je fantastican,sto ti rece sad si postao,,ceo covek,,srecno nadalje i pozdrav.

  • Boško Stupar

    Deki, poznata mi je materija LCHF ali je problem što je to proces za koji treba vremena. Za ovoliko malo vremena za pripreme sam provalio da ako ne jedem na dužini presisam, a onda sam ga ugasio. Za prvenac je tu bila sigurica, a mast ćemo da topimo akobogda ubuduće 😉

  • damir

    Bole, shampione!

  • bojan duvnjak

    Česitam, Bole, svaka čast. Ovo je uspeh daleko veci od 42 km. Veliki pozdrav imenjakinji i tebi!

  • Sipac

    Bravo Bole!

  • Svaka čast Bole, dobro došao u elitu 🙂

  • disqus_TV7F4BFqq2

    Maraton se trci na svezinu 🙂

  • THE RaIII

    Bojana, svaka cast!!! Extra odradjen posao!!! Sledeci put ce biti jos bolje:DDD

  • Boško Stupar

    Kume, da te ne volim rekao bih ti samo napred 🙂

  • Bravo Boško majstore! Tako si lepo opisao, da imam osećaj kao da sam bio tamo. Neverovatan rezultat, i to po takvoj zimoći. Pravi primer da se snagom volje može postići sve, pa i istrčati prvi ceo maraton. Bravo i za Bojanu, ne znam da li bi bio tako uspešan i bez njene logističke podrške!