„Istrčao sam maraton!“ , kažeš i nisi baš siguran da se to zaista desilo. Osnovnu školu sam proveo na začelju skoro svake kolone. Krosovi su bili mučenje. Kada su mi u srednjoj školi utvrdili astmu i dali poštedu pomislio sam – napokon neću morati da budem zadnji. Celokupno fizičko vaspitanje je promaklo pored mene, uprkos velikom trudu mojih profesora da me podstaknu („Ajde deco, prošetajte krug pa da vam upišem petice“).
Posle … poprilično godina sedeo sam na poslu i nakon godinu dana dijete koja se sastojala od bureka i pljeskavica (sa dosta luka, mora i povrće da se jede!), mogao sam da se pohvalim stomakom koji je polako postajao jedina upečatljiva stvar kod moje građe. Roditelji su mi predočili da ću ili uskoro biti unapređen u šefa odeljenja ili ću morati da počnem da vežbam. Bezvoljno sam istrčavao po kilometar-dva nedeljno. Jednom sam izgurao čak tri! Sa pauzom, naravno. Ali više od toga – nema šanse. Shativši da me sama želja neće pomeriti sa mrtve tačke, odustao sam od cele stvari i počeo da radim na tom unapređenju.
A onda sam upoznao pogrešne ljude. Na prvom ARK treningu sam krenuo da istrčim koliko istrčim, zapričao se i prešao 6km. U bre, pa gde ode ta distanca? Ček, pa ja imam astmu ljudi, nemojte to da mi radite. Onda je došao Mačak polu-maraton i kako nismo imali dovoljno ljudi za ekipu – iznenadim sebe i pređem 10km. Tu sam se već navukao, društvo je bilo dobro, brzina me nikad nije interesovala, al’ do god trčim i zezam se – ja srećan (Forest Gump je moj dobar drugar). Negde su se tu pojavili i prvi polu-maratoni. Ko god da je smislio taj naziv je bio posebno pakosna osoba. Kao da nisi istrčao CELIH 21km, već samo pola nečega. Zvuči nedovršeno. Svaki put objašnjavas ljudima da nisi slučajno stao na pola puta, već da je to prilično velika i ozbiljna celina.
S jeseni sam promenuo državu, promenuo posao i okrenuo život naglavačke, kako sebi, tako i drugima. U celom tom haosu, spakovao sam par majica, zimsku jaknu i negde u malom džepu – trčanje. Nije zauzimalo puno mesta, a spašavalo mi je živce kada su prijatelji bili daleko, a sve stvari bile nesigurne. Maraton je bio tu negde. Nije bio cilj, ali bio je nešto veliko i lepo, vredno truda i želje. Kako su mi patike već bile na nogama, jedno veče sam umesto trčanja rešio da treniram maraton. Nije šija neg’ je vrat. Dao sam proglas na sva zvona – krećem sa maratonom. Odštampao sam raspored treninga i okačio ga na vrata sobe, sa zadovoljstvom precrtavajući par treninga u nazad koje sam odradio ni ne znajući da sam krenuo sa „pripremama“. Rasporeda sam se držao koliko su obaveze dozvoljavale. Umesto 5 treninga nedeljno, radio sam obično 3, bez varanja u kilometraži. Tu su se nekako već stvorile i majce za trčanje, GPS-pulsmetar, lake jakne za temperature oko nule. I nastavio sam da trčim celu zimu, po svim hladnoćama. Preselio sam se u teretanu kad su došli snegovi, ali čim bi se zemlja prosušila, vratio bi se u parkove. Povrede sam prestao da brojim. Svaki put bi uganuo neku tetivu, istegao neki mišić. Posle nekog vremena sam prihvatio da noge trče i uprkos povremenim bolovima i da nema potrebe spominjati svaki detalj. Onda sam i zvanično odabrao Ciriški maraton i pljunuo stotinjak evra kolik su tražili za startninu (mater im pokvarenu…).
Na jutro maratona sam iskočio iz kreveta. Delom zato što sam već sanjao kako trčim, a delom zato što nisam imao pojma kako da dodjem od stana gde sam spavao do startne zone. Navrat-nanos pakovanje i juriš kroz puste ulice Ciriha. U busu srećem čoveka koji mi objašnjava da je u elitnoj kategoriji i da juri maratonsko vreme 2:35:00. Hehe. Vidiš, ja jurim vreme 3:59:59. I to zato što mi zvuči lepo ako bi rekao da sam istrčao za manje od 4h. Potom smrzavanje na startnoj zoni. Trkači su se kao gušteri poređali na travnjaku hvatajući malo toplote od jutarnjeg sunca. Trkačka oprema baš i ne greje puno. Ja sam napunio svoj šorc energetskim barovima i seo u dnu startne zone. Tapšanje, zviždaljka, ajmo narode! Velika kapija pokazuje da je proslo već 4 minuta a ja nisam prešao ni preko startne linije, pošto sam kao novajlija u pozadinskim redovima. Gunđavo restartujem svoju štopericu (neće me prevariti za 4 minuta) i krećem kroz podjednako puste ulice. Navijačka masa ne dolazi na početak maratona. Nema veze, uživam svaki put kada se zarad pešaka blokiraju ulice velegrada i laganini puštam da me obilaze dok razgledam oko sebe. Ne treba spaliti svu energiju na početku. Oko 10og kilometra organizam se zagrejao, noge su se opustile i rade ono što najbolje znaju, ja sam odmoran, zanimljivosti grada ostaju iza mene dok izlazimo na trasu koja vodi do Meilen-a i natrag, kako bi dobili distancu od 42km. Pa, ako je trka, ajde da se trkamo. Pojedem prvi energetski gel i podignem brzinu na 11km/h koje sam mislio sa mogu da držim. Negde daleko ispred mene su se nalazili pace-makeri za prolazno vreme od 4h. Napokon sam našao prihvatljiv cilj i krenuh da ih jurim. Muzika nas je čekala na svakih 5-6km. Bendovi su bili od sredovečnih ženica koje sviraju ska muziku, preko mladih rokerskih nada do usamljenog saksofoniste koji je svirao tako depresivnu muziku da je sigurno spustio prolazno vreme celom maratonu za par minuta. Počnem da se trkam sa ljudima oko sebe. Vidim lepu devojku, pa otrčim do nje. Bukvalno jurim žene. Onda vidim nabildovanog lika – pa nije on valjda brži od mene – pa preteknem i njega. Preticali su i drugi mene, ali na to nisam obraćao pažnju. Ako mogu, samo nek’ rasture. Kad sam stigao negde oko 15og km, glavna grupa crnaca je već šibala u suprotnom pravcu, što je cela povorka ispratila aplauzom. Na istoj smo stazi, ali svi znaju da ne trčimo istu trku. Usput me neki klinac bodri, neki italijan izlazi na sredinu staze i viče svima „Forza, forza!“. Uživam, dan je predivan, ljudi su vedri. Kako počinjem da se vraćam prate me zvuci ZZTop-a i Lynyrd Skynyrd-a, i na 30om kilometru u ušima bije epska muzika ogromnog duvačkog orkestra. Savršen znak da ulazim u nepoznato – nikad pre toga nisam istrčao više od 30km odjednom. Ali telo se i dalje dobro ponaša, i u daljini vidim balone pacemaker-a za 4h! O, radosti! Dodam još malo brzine, kako sam već bio na nizbrdici i… nesrećno se zabijem u gomilu od 30 ljudi oko tog prokletog žutog balona. Pa vi baš slepo pratite uputstva na kutiji, zar ne? Popričam sa svojim nogama, složimo se da može bolje od toga i ostavim tu grupu iza sebe. Sledećih par kilometara je čisto savršenstvo – ljudi oko mene crkavaju, ja obilazim sve odreda, jetra se malo buni, ali je ignorišem i uzimam poslednji bar koji sam imao. Majca je već uveliko isflekana od vode, znoja i gelova koje sam prosipao po sebi, pošto nisam hteo da stanem ni za trenutak.
I onda je došao 37. kilometar i sa sobom je nosio čekić da me odalami po glavi. Poezija pokreta se polako pretvarala u izgrebanu ploču, ramena su počala da mi se koče i kako sam ulazio u grad shvatio sam da ću publici predstaviti sve agonije trčanja 40 kilometara. Onda sam postao svestan štafetnih trkača i koliko ih mrzim – svaki put kada me neko pretekne pomislim „oo, svaka čast kad imaš toliko snage… ček… štafetni trkač ?!? Pa tebi je ovo tek 3. kilometar, pa se razbacuješ sa brzinom, a? !%!%!#&&&#!!!!!“. Ooo, mrzeo sam ih. Ni malo sportski, znam. I kako sam se približavao cilju kroz glavu mi je prolazila misao- samo me nemoj strpati sa bogaljima i starcima, moooolim te. Naime, nema ništa depresivnije nego kad se mučiš, ubijaš i zatekneš kako prolaziš kroz cilj u isto vreme sa dedom od 70 godina, ili još gore – sa čovekom koji trči sa polomljenom rukom. To apsolutno poništava ceo tvoj trud. Nema veze što taj deda trenira više godina nego što sam ja živ, svi bodre dedicu, a ne sporog mazgova u punoj snazi. Vidim ispred sebe štand sa napitcima i rešim da prvi put stanem i uzmem piće, pošto se tu nalazila tolika gužva trkača da nisam mogao da protrčim sve i da sam hteo. I dok sam ispijao čašu coca-cole (ne pitajte zašto baš kole, šećeri su mi trebali, to je sigurno), shvatio sam da se sistem raspada. Zglobovi na nogama kao da su srastali, jetra je uzvraćala udarac, ruke su se jedva ispravljale… Ma da se nosite svi zajedno i to preko cilja. Kad smo došli dovde, ide se do kraja. I prilično besan što mi sopstveni organizam protivreči, dao sam se u trk… ili bar kas. Brzina je opala na 9km/h. Gledao sam na GPS svaki minut. Ulice me nisu više zanimale. Mogao je da me pretiče ko god je hteo. Jedna devojka mi je rekla nešto na nemačkom dok me je ostavljala u prašini iza sebe, ali ostaću ubeđen da su bile reči ohrabrenja. I napokon sam video onaj veliki, lepi, digitalni časovnik koji je pokazivao 3:56:00. Aaaa, zaboravi bolove, zaboravi noge, idemo!!!! I zadnjih 300m su mogli da me vole ili mrze, gađaju ili bodre, ne bi mogao ništa da vam opišem osim sebe i tog sata. I kad sam prošao preko linije, sat je pokazivao 3:59:10 i ja sam bio 49 sekundi brži nego što sam želeo da budem. Dali su mi neki metal na kanapu. Dobar je za pokazivanje prijateljima, ali ne priča ništa ni o prvom ni o poslednjem metru tog dana. Ma pobedio sam, kao i svaki drugi koji je prošao kroz cilj. Uzeo sam svoju majcu i flašu vode i otišao na travnjak da sačekam sve bolove koji su kasnili nekih 200 metara iza mene. Stigli su brzo, grčevi u nogama su bili tako jaki da nisam mogao da ustanem iducih pola sata, a ja sam im se samo smejao. Sad kad sam isterao svoje možemo da se raspravljamo ko je bio u pravu.
Par dana kasnije sam se pomirio sa svojim telom. Još nisam otišao na novo trčanje, mada se noge sećaju da to i nije bilo toliko strašno, može još koji metar, kilometar, polu-maraton, maraton…
Nenad Jovanović
Snežana Kliska
Aleksandar Stajić