1. Perskindol Noćni maraton (30.08.2012.), Zagreb – izveštaj

Kao po pravilu, uvek je super provod na trci na koju se naprasno odlučiš  da odeš.



Tako je bilo i ovaj put. Na samom kraju meseca avgusta,…

Kao po pravilu, uvek je super provod na trci na koju se naprasno odlučiš  da odeš.

Tako je bilo i ovaj put. Na samom kraju meseca avgusta, meseca koji i nije baš popularan i natrpan trkama kao što će naredni meseci biti, moja, citiraću drugare iz kluba, “bivša devojka (a sada žena 🙂 )” Nataša i ja smo odlučili da se zajedno prijavimo da otrčimo ovu trku u Zagrebu.

Ova trka nas je privukla iz više razloga (istina, nama je često dovoljan samo jedan razlog da prelomimo i odemo na trku, ali ovaj put smo ih stvarno imali pregršt 🙂 ).

Naime, ovaj maraton se održavao u Zagrebu u blizini gde je Nataša odrasla, tako da smo morali da odemo da vidimo kako sada izgleda njen rodni kraj. Drugi razlog je bio da najzad upoznam i ostatak Natašine vesele porodice. Treći razlog, procenio sam da je Nataša u poslednje vreme super spremna da pomeri lični rekord. Četvrti jer smo mi u principu Noćni trkači, peti da vidimo kako se u Zagrebu trči noći, šesti ….. ma jednostavno išlo nam se. 🙂

Prijavili smo se na vreme (ovaj put nisam čekao poslednji minut kao što uglavnom čekam jer zaboravim 🙂  …. ovaj put sam u podsvesti stalno razmišljao da Nataša ne sme da brine ni jednog trenutka o tako nekim sitnicama nego samo o tempu koji smo toliko trenirali). Ne mogu opisati tu sreću na Natašinom licu kada je videla prvi put sebe na nekoj startnoj listi. Kako su se dani trke približavali tako je rasla trema što kod Nataše (“joj da li ću dobro istrčati …. joj da li ću odustati …. joj šta ako riknem pre kraja, ili još gore šta ako se obrukam u svom rodnom kraju pred društvom iz detinjstva….” i slično)  ali bogme i kod mene. Istina, ja nisam uopšte brinuo da li će ona uspeti da ispuni ono što sam joj zacrtao jer sam znao da hoće (super je bila spremna), već da li će imati nekih stomačnih problema, koje morate priznati nikada ne možete 100 posto da isključite, ili tako nekih gluposti koje bi je možda sprečilo da obori lični rekord i da se posle šeta kao paunica pred svojim društvom iz kraja. 🙂 Trudio sam se da sakrijem tu svoju zabrinutost od nje i mislim da sam u tome uspeo.

Da ne dužim više, dan trke je konačno svanuo. Super smo se oboje osećali taj dan polaska u Zagreb (inače smo kretali busom isti dan kada je i bila trka i bilo je planirano da smo na trci nekih sat vremena pred kraj prijava). Naravno da sve što je moglo da krene naopako tog dana je i krenulo. Bus iz Novog Sada je krenuo u 11h, sve po planu, a onda dolazak na granicu, čekanja na granici, iz busa gledamo kako se nervozni stranci napolju komešaju, tuče, potežu se palice …. Konačno nakon dva sata čekanja ostavljamo to sve iza sebe i napredujemo ka Zagrebu. U Zagrebu smo posle 18h (prijave na trci traju do 20h). Ok, i dalje stižemo da odemo do Natašine rodbine i sve ih pozdravimo. Natašin ujak i ujna nas čekaju na stanici, super raspoloženje, zezanje u kolima. Dolazimo u stan, tamo skoro cela Natašina familija. E sad, svi poznajete Natašu i Sašu i svi znate koliko to decibela bude kada njih dve počnu zajedno da cvrkuću 🙂  ….. e pa u stanu je bilo još  tri puta više slavuja iz porodice tako da su decibeli rasli, rasli i rasli. 🙂  U svakom slučaju, meni je sve to bilo jako interesantno, toliko da smo i smetnuli sa uma vreme koje je proletelo.

Brzo presvlačenje, pozdravljanje sa svima i put pod noge na trku. Nataša, ja, Bojana (Natašina srednja sestra 🙂 ) , mali Damir i Natašina i Bobina drugarica Bokica jurimo kolima do jezera Bundek na trku. Naravno, opet kasnimo (šta i očekivati od dve osobe koje su i na svoje venčanje kasnili 🙂 ). Ipak iako je podizanje startnih paketa bilo gotovo Nataša uspeva da podigne startne pakete za oboje (kao iskusni, prekaljeni trkač 🙂 ).

Nakon toga sve ostalo je išlo kao po loju. Prvo srećemo čuvenog Miljurka, ni jedna otkačena trka u regionu ne može da prođe bez njega, pa Dragišu Filipovića, Srećka Mićića, Danijela Topića itd. Svi su tu ali nema Natašinog pejsa, njene sestre Saše …. panika kod Nataše, ali eto i Saše u poslednjim trenucima uz Kaću i Vojislava. Brzom, brzinom Saši objašnjavam koji tempo da diktira Nataši i na kojim kilometrima treba da prave promene.

Uvek veseli Miljurko 🙂

 

Ekipa iz Srbije

 

Natašina raja iz kraja. :)

Natašina raja iz kraja. 🙂

 

Natašina raja iz kraja. :)

Natašina raja iz kraja. 🙂

Natašu počinje da drma adrenalin pred trku, voditelj programa najvljuje da se približava start, dolazi Natašina ekipa iz kraja ….. Sve se nekako nestvarno, brzo odvija, čovek stiče utisak da ne utiče ni na jedan događaj te večeri nego da se sve odvija samo od sebe i ubrzava, ubrzava, ubrzava …. START.

Start 1. Perskindol Noćnog maratona

Odatle, dalje do kraja trke nisam znao kako Nataša, Saša i ekipa napreduju jer sam trčao svoju trku ali sam sve vreme razmišljao kako će se snaći na ovoj, moram priznati interesantnoj ali i mngo sporoj stazi (95 posto staze je bila šljaka, bilo je stepnica i uzbrdo i nizbrdo, dosta krivina, skretanja i sličnih poteza koji vam ne dozvoljavaju da jurite). Na svaku prepreku koju sam naleteo pomislio sam “Vidi ovaj ovde neosvetljen deo, valjda neće pasti …. vidi ove stepenice ovde, valjda je neće opet zaboleti koleno na uzbrdici …. vidi ovde nema oznake da treba da se skrene desno, valjda neće pogrešno skrenuti …. itd.”. I tako u svom tom razmišljanju mi proleteo ceo jedan krug (inače je moglo da se prijavi na jednu od četiri trke: 1/4 maraton – jedan krug=10.5km, 1/2 maraton – dva kruga=21.1km, 3/4 marataona – 3 kruga= 31.5km i ceo maraton – 4 kruga).

Ceo krug sam razgledao stazu, uporedjivao sa nasim Nocnim maratonom, video interesantnih stvari, video i mana, sve u svemu jedan novi doživljaj. Ceo prvi krug mi je pravio društvo jedan trkač na 10.5km (na kraju se ispostavilo trećeplasirani na trci na 10.5km).  Tempo odgovara, ja u svojim mislima i onda opet, pred kraj prvog kruga, problemi sa stomakom (vrtim u glavi šta sam jeo tog dana, lampica se pali, paprika i kečap, kakva fatalna greška….. ali šta je tu je, usporiću za nijansu da ne moram da skrećem u wc).  Ipak, ispostavilo se morao sam da usporim malko više nego za nijansu. 🙂 Stiže me vodeći maratonac i pravi mi društvo u drugom krugu. I dalje idemo fin tempo, ali to nije više to jer me stomak sprečava da pružim korak tako da mi tempo ovog maratonca super odgovara jer u naletima mi se stomak grči. Prolaze kilometri, ja više ni ne razmišljam o tempu već samo o prvom wc-u kada prođem kroz cilj. 🙂 Približavamo se poslednem kilometru i ja u jednoj krivini primećujem (što bi rekli u retrovizoru) polumaratonca koji me stiže. Obično ne dozvoljavam da me neko u finišu dobije, ako imam i trunku snage ne predajem se bez borbe (a u tom trenutku sam imao snage kao da nisam ni trčao do tada tih 20km) , izjednačavamo se, menjam, ubrzavam, krećem ispred ali stomak se joguni, kao da kaže “A kud si ti pošao …. sad ćeš da vidiš kad popustim petlju”. Bogme, ubedio me je momentalno, stiskam se, usporavam, momak me obilazi par stotina metara pred cilj i ostavlja me,  na kraju će se ispostaviti 10-15 sekundi iza sebe. Ulazim u cilj na kraju drugi (po onom mraku nisam ni bio svestan da sam vodio celu trku do pred kraj 🙂 ) .

Ulazak u cilj

Nisam razočaran iako trku završavam skroz svež i zbog svoje gluposti gubim trku ipak mi je super. WC me oporavlja i rastrčavam nazad po Natašu. Gledam sat da procenim koliko ima još fore da dođe do cilja (plan nam je bio da bude ispod 2:00)  vidim da sam napravio još jednu glupost …. zaustavio sam sat kada sam prošao kroz cilj i nisam ga na vreme ponovo upalio.

Mimoilazim se sa trkačima koji još nisu završili trku, pogledom tražim Natašu, Sašu i Kaću. Nema ih još, prolaze Dragiša, Danijel, Srećko, evo i Vojislava …. trčim im i dalje u susret i iznenađenje. Evo Nataše, ide sama bez Saše i Kaće. Dobro joj ide, proveravam sat, tu je negde po mojoj proceni. Pejsujem je još to malo do cilja, teram je da finišira, znam da ima još snage. Ubrzava, ubrzava, obilazi sve živo, i muškarce i devojke …. spuštanje pored jezera, penjanje uz stepenice iiiii ….. voala cilj, 1:58:11. Kakva radost i sreća…. lični rekord oboren za 17 minuta. 🙂 Srce mi od ponosa raste da hoće da eksplodira. 🙂

Slika5

Ulazak u cilj

Što se mene tiče, ja sam prezadovoljan vremenom i pored ove staze kakva je, planirano vreme pogođeno skoro u sekundu.  Ubrzo u cilj ulaze i Saša i Kaća, super su brinule o Nataši celu trku, svaki kilometar kako smo isplanirali tako su i ispunile i hvala im na tome …. profi nema šta. 🙂

Ulazak u cilj

Posle trke, opuštencija, druženje. Tu je i Natašina porodica, graja, smeh, čestitanja, društvo iz kraja, drugari iz Srbije koji su završili trku. Super atmosfera. Proglašenje i put pod noge na po koje pićence. 🙂

Proglašenje na 21km

Arkovci na cilju Noćnog maratona u Zagrebu 🙂

Vikend super proveden, mnogo pozitive ceolog vikenda, što kod kuće, što na trci, super ekipa u Zagrebu, prvobitni plan (Nataša da istrči polumaraton ispod 2:00) ispunjen … sve u svemu vikend luuudo proveden a sezona još nije ni počela. 🙂

 

 

 

  • Nemanja Nikolić

    Bravo drugari 😀