Dok sam još bio mlad i neukusan stariji klupski drugari su mi uvek govorili da je skroz ok odustati, roditelji su me šta više uredno bodrili da tako nešto učinim. Ipak, vrlo retko sam to činio, kao da je to bio čin srama. Godine su prolazile a tako je i iskustvo raslo. Sad sam ja postao jedan od onih koji savetuju nove mlade nade i početnike. Sad ja njih hrabrim.
Vremenom, kako su se iskustvo i kilometri iza mene taložili, ova tabu tema je postala zapostavljena jer sam počeo pametnije da treniram i trčim. Nije bilo ni razloga za razmišljanje o tako nečemu. Odustajanje je prestalo da bude opcija (ako je ikad kao takvo i postojalo). Prosto, trudiš se da što bolje isplaniraš, rasporediš snagu, napraviš najbolji mogući rezultat i, ukoliko je moguće, završiš sa osmehom na licu!
Takođe, bitna stvar je i bodrenje od prijatelja i publike pored staze. Koliko god oni bili pozitivni, oni su delom krivac za ovakvo moje mišljenje i klimu koja vlada na stazi. Naravno da ćeš izvući poslednji atom snage da bi dovršio započeto.
Nisam uvek završavao s osmehom na licu. Navikao sam se da mi bude teško na trci, jer da bi uradio nešto kako treba, normalno da treba da se namučiš. To mučenje je uvek prisutno. Da li zbog toga što sam povređen ili je prosto umor učinio svoje. Kod umora je kvaka u tome da što si spremniji za zadat tempo i vreme na cilju manje se napatiš.
U vrhunskom sportu je bol sinonim za uspeh. To mogu da potvrde svi koji su okusili makar na kašikicu taj špic forme i takmičenja. Malo li se puta desilo da se atletičar nakon trke ispovraća ili da se barem sruši u cilju… Kad je to meni krenulo da se često događa, znao sam da nešto nije u redu.
Šta je to rekreacija? Kako ja to vidim, to je bavljenje sportom koji voliš (ili ćeš tek da zavoliš ;)) u onoj meri da ti ne ugrožava zdravlje, tako da uživaš u celom događaju. Ja uživam u brzini. Volim da malo dam gas. Zato ja jurenje ličnog rekorda i te kako smatram rekreacijom!
Došlo je i to vreme da nisam u top formi, nisam najbrži ikada, nemam više dovoljno vremena da se posvetim sportu koji volim. Došao sam na polumaraton sa stotinjak km treninga proteklog meseca i bez ijedne dužine. Ipak, još uvek sam dovoljno mlad da mogu, i i dalje volim brzo i ludo 🙂
U nedelju, 27.11.2011. je u Novom Sadu na Kamenjaru održan još jedan Eko-Mačak polumaraton i idealno vreme je prosto tražilo da se ide jako 🙂 Isplanirao sam da taj dan probam da trčim polumaraton ispod 1:30 pa kud puklo. Okolnosti pre starta će biti opisane u posebnom izveštaju, ali su mene učinile dodatno nervoznim. Ipak, krenuo sam po planu. Držao sam od početka tempo koji sam smatrao potrebnim – 4:10 do 4:20 min/km. Taj tempo mi je zaista prijao i mogu da kažem da sam baš bio svež.
Nakon dva kruga (10km) se kolo sreće okrenulo. Iako sam baš tad uzeo pola gela mašina je počela da se pregreva – polagano je postajalo teško. Video sam da od mog jurišanja na vreme nema ništa i do okreta sam polagano spustio tempo, ali nije vredelo. U drugoj polovini trećeg kruga postaje vrlo teško, što je i dalje u redu, jer, Bože moj, navikao sam. Polagano, telo počinje da pruža otpor i da se polagano gasi. Već sam video kuda ovo vodi. Potpuno mučenje do kraja, još 5km trke. Doneo sam i tu veliku odluku i po prvi put sam presekao. Bolje da se šetam s osmehom nego da provedem preostalih 5km u agoniji. Zašto mi to treba?
Treba biti realan prema sebi i svojim mogućnostima. Treba biti milostiv prema svom telu i telo će reći hvala. Napravio sam grešku i precenio sam svoje mogućnosti, ali to je bio rizik sa kojim sam bio spreman da se nosim momenta kad sam odlučio da jurcam.
Prvi put sam eto tako svesno odustao na trci.
Odrastao si mali veseljače 🙂