„Znam šta ste radili prethodne dve godine“

Postoji mnogo priča, iskustava, mnogo ljudi je svoj doživljaj trčanja prenelo na mrežu i podelilo svoje impresije sa svima nama koji smo voljni to da čitamo… Ovo iskustvo je nešto posebno, nešto čarobno i nešto nezaboravno. Ne zato što je po nečemu  drugačije od ostalih, ne zato što ima mistike u tome već iz razloga što je ovo MOJ doživljaj, MOJE iskustvo i  MOJ prvi  maraton.

Maraton nije samo trka. Maraton je način života. Tokom celog trenažnog procesa vi živite jednu novu priču,  imate novu organizaciju života i navika. Imate svoj cilj i sve svoje obaveze organizujete na način da uvek mora biti prostora za trening i trčanje.

„Život je ili izazovna avantura, ili ništa“- Helen Keler

Oduvek sam bio u sportu. U ranom detinjstvu sam se oprobao na strunjačama i trenirao sam džudo. Kasnije, pa moglo bi se reći  sve do svoje 28. godine, uporedo sam trenirao fudbal i folklor. Sve ovo uticalo je na mene u smislu socijalizacije, upoznavanja ljudi i ljudskih karaktera. Nezaboravna putovanja, druženja, pobede i uspesi, kao i sitna razočaranja pomažu vam da shvatite kako ovaj svet funkcioniše i kako je najbolje reagovati na  stvari koje nam život donosi.

Rekreativno počeo sam da trčim početkom 2015. Tačnije, marta 2015. godine istrčao sam svoju prvu trku. To je bila humanitarna trka „Trčim za dečiji osmeh“, gde sam savladao 4,5 km za nekih 22 minuta i nešto sekundi

1I sada, jasno vidim lica trkača i sebe na prvoj trci. Duboko mi se ta prva trka urezala u pamćenje. Nisam nikoga poznavao niti sam znao kako se trči u šumi i koja oprema je potrebna. Sve sam pomno posmatrao i mozak mi i danas veoma brzo i jasno otvara folder sa fotografijama i utiscima sa te trke.  Sećam se gde je bio šator  za presvlačenje, kako sam trčao, ko je bio ispred mene (predsednik kluba čiji sam sada član), ko mi je dodelio medalju (Nenad Pagonis)… I da, sećam se gde su posluženi čupavci i da sam pojeo nekoliko komada. 🙂

Posle prve trke, usledilo je učlanjenje u klub. Upoznavanje sa ostalim članovima, trkačima… Pod vođstvom i uz instrukcije Jovanović Nenada-Shone, istrčao sam i svoj prvi polumaraton.

U Somboru, 17.05.2015. završio sam polutku za 2:02:15. I znate šta? Toliko sam bio srećan! Posebno ispunjen nečim što bi se moglo nazvati i ponos i hrabrost i istrajnost i volja i uspeh. Nije mala stvar istrčati 21,1 km. Posebno inspirisan takvim osećanjem svoje emocije preneo sam u tekstu: „Od kreveta do polumaratona“ koje je objavio sada moj klub „ARK Fruška gora“ na svoj sajtu:

https://arkfruskagora.org.rs/izvestaji/od-kreveta-do-polumaratona/

2Naravno, jednom kada kročite u svet trkača, kada osetite tu zajednicu, i upoznate ljude vi se dodatno zaljubite u sve to i živite jedan novi život – život trkača.

Dolaze nove trke, novi polumaratoni. Popravljaju se lični rekordi, putuje se više, upoznaju se nove kolege trkači.

Literatura u kojoj se pominje trčanje brzo se prikuplja i upijate sve informacije koje vas zanimaju.

Beograd, Bijeljina, Kragujevac, Osijek, Ljubljana… Nizala su se putovanja, druženja i trke… I onda, kao i  uvek u životu, sve to vam već postaje normalno i više niste toliko ushićeni i nemate toliku inspiraciju za sledeću trku, sledeći lični rekord. Znaju to svi trkači, na početku brzo napredujte i vaše vreme se popravlja i po nekoliko minuta pa kako dostignete određenu granicu tu su već i sekunde bitne.

Ne može više svaki novi polumaraton da padne ličnjak J.

I ja šta ću, tražim nove izazove, nova iskustva…

3Kako sam u mladosti trenirao fudbal i posedovao solidnu brzinu, pomislio sam da bih mogao da se oprobam i  na kraćim deonicama. Oduvek sam se divio atletičarima. Svako atletsko  prvenstvo i svaki atletski miting  sa velikim uživanjem sam pratio.

Videvši i čuvši od kolega da postoji prvenstvo za veterane u atletici odlučih da se bolje o tome informišem. Kada se održava, gde se organizuje, koje su discipline? Novi izazov, put u nepoznato, to mi se sviđa, to me inspiriše!

Prvo što sam pronašao je da  se u martu 2016. godine u Bukureštu, Rumunija održava Balkansko dvoransko prvenstvo za veterane u atletici. Eto, mogao bih tu da učestvujem.

4Ali kako, koja disciplina, kome da se obratim?

Kako se kaže: „Kad ima volje ima i načina“.  Od januara do marta 2016. pripremao sam se u dvorani  „Sajmište“ pod budnim okom trenera Antona Gluhka- Gude, koje me je uputio u tajne sprinterske tehnike. Nije bilo lako. Nov način pripreme za trke, tehnika trčanja, sprinterice…  Ponekad sam baš izgledao smešno. J

Učio sam, slušao trenera i polako napredovao…

Na dvoranskom Balkanskom prvenstvu kao debitant u reprezentaciji Srbije osvojio sam bronzanu medalju u svojoj kategoriji 40-45 godina u trci na 200m!

Šta da vam kažem? Volja, volja, volja! I trening, trening, trening!

Morate biti dosledni i istrajni i bićete zadovoljni i nagrađeni za svoj trud. Nije

Kasnije, na državnom prvenstvu za veterane na Košutnjaku  u junu 2016, osvajam 2. mesto u disciplini 200m kao i 4. mesto na 800m.

5Nastavljam da treniram preko leta sprinterske discipline i na Balkanskom prvenstvu za veterane u septembru u Novom Sadu popravljam lične rekorde na 400m 1:02:78 i na 200m 27:15. Plasmani su bili  5. i 8. mesto. Ipak je konkurencija bila veoma jaka J.

Veoma sam ponosan što sam uspeo da kao prvo, trčim u sprintericama J, a zatim i da ostvarim za  mene kao rekreativnog trkača i u odnosu na moje godine odlična vremena na ovim trkama.

6Takođe, bila mi je velika  čast nastupati rame uz rame sa velikim imenima naše i balkanske atletike.

Stekao sam mnogo prijatelja i  od njih naučio mnogo o trčanju i načinu treniranja sve u cilju  postizanja boljih performansi.

 

 

 

 

„Nije sve u pobedi, sve je u želji za pobedom“- Vins Lombardi

E, a sad priča o mom prvom istrčanom maratonu…

Da bi ste nešto postigli, uradili, ostvarili, vi to prosto morate da želite! Morate da imate cilj i kako ljudi imaju običaj da kažu mora da vam „kvrcne“ negde ono nešto, da se u vama probudi želja i volja koje vas vuku da ostvarite taj cilj.

Od kako sam ušao u svet trčanja i sa istrčanih nekoliko polumaratona, shvativši koliki je to napor i koja volja je potrebna za tako nešto uvek sam govorio: „Svaka čast onome ko istrči maraton“ i to za bilo koje vreme. Opet je to nešto za šta stvarno treba glava. U redu, i trening i priprema ali prosto morate biti istrajni, odlučni i svesni sebe i svojih mogućnosti kako bi maratonsku trku istrčali pa i završili u vremenu koje ste i planirali.

P O L U M A R A T O N I

Redni broj Mesto Datum Vreme
1 Sombor 17.05.2015. 02:02:12
2 Novi Sad- noćni 24.06.2015. 01:48:15
3 Bijeljina 03.09.2015. 01:59:35
4 Kragujevac 02.10.2015. 01:53:15
5 Ljubljana 27.10.2015. 01:44:33
6 Novi Sad- reciklažni 13.12.2015. 01:45:05
7 Osijek 01.04.2016. 01:45:15
8 Beograd 21.04.2016. 01:48:03
9 Sombor 15.05.2016. 01:43:31
10 Ljubljana 30.10.2016. 01:48:55
11 Kovačica 19.03.2017. 01:54:32

 

Onaj momenat kada donesete tako važnu odluku uvek se pamti. Tako i ja pamtim kada smo se presvlačili kod automobila posle jedne od Lige trčanja na novosadskom keju kada mi je kolega Darko Plavšić rekao kao u šali da još nemam istrčan maraton, a on baš nedavno istrčao svoj prvi maraton. Hehe.. Jaooo Darko! Ti si „kriv“ što sam postao maratonac! 🙂 Ne, nisi ti mene prozivao nego više izazivao, nisi ni znao da ću  se ja „upecati“ na to i u tom momentu odlučiti da istrčim maraton.

Počela je pretraga gde i kada bih mogao da istrčim svoj prvi maraton. U odnosu na plan  pripreme, izbor staze, odlučio sam da to bude 02.04.2017. u Bratislavi. Fina staza, lep grad, nije daleko i taman dovoljno vremena da se pripremim. E da, plan priprema sam takođe pronašao na internetu i to baš onakav kakav mi je kao rekreativcu i zaposlenom porodičnom čoveku odgovarao. Trkač iz Hrvatske gospodin Mile Skelin je nesebično svoje iskustvo i svoj plan priprema podelio svima nama trkačima.

Sve je to u redu, još da vidim kako otići i kako se organizovati za taj poduhvat. To je bilo najlakše! Kada imate sjajne drugare trkače, Aleksandru Burkanović i Gorana Vendlenera sve se dogovorite u dve reči i to na jednom od treninga dužine.

Goran i Aleksandra su pozvali Nikolu Maravić i Biljanu Bursać i nas petoro smo postali  ekipa:  Bratislava marathon Team.

7Mogu da kažem da su pripreme tekle po planu. Svaki trening sam u potpunosti ispoštovao. Treninge deonica sam čak radio u bržem tempu nego što je bio zadani tempo.  Dužinu sam trčao nedeljom i to sam,  a ponekad  sa društvom iz kluba.

Kako sada živim u Novom Sadu a inače sam iz  Gospođinaca odmah mi se javila ideja da otrčim do roditelja na ručak. Bez najave jednog februarskog dana, kao trening dužine, zaputih se  na put do kuće, 29Km.

Vi ne možete da zamislite taj izraz moje majke kada me je ugledala kroz prozor kako utrčavam u dvorište. „Pa ti dotrčao dovde? O bože!..“ Odmah se pročula vest da sam dotrčao. Na mobilni me zovu ćerke iz NS-a da provere da li je istina i da li sam u Gospođincima. Haha.. svi su šokirani i iznenađeni.

Zima je bila veoma hladna i treninzi su se odvijali i na -17˚C . Mogu reći da je ceo januar bio u minusu i da sam trenirao u veoma hladnim uslovima ali nije  mi to predstavljalo problem. Volja i želja za uspehom uvek su pobeđivale.

8

Napredovao sam sa dužinama i stigao do istrčanih 32 Km, što je po ovom planu treninga i maksimalna dužina za pripreme za maraton. Krenuo sam oprezno, polako i po planu: 16km, 24 Km, 29km. Nekoliko puta se ponovio trening do 32 Km, zatim je sledilo smanjenje kilometraže jer se približavao datum maratona.

Sve je dogovoreno, smeštaj rezervisan, uplate izvršene, vreme je za polazak.

Subota, 01.04. rano jutro, sunčano i prijatno. Dolazim kolima po ostatak ekipe koji uredno čeka na zakazanom mestu i u zakazano vreme. Kupujemo još nekoliko sitnica i lekova za put (jer neko je bio prehlađen) i krećemo. Pravac Slovačka- Bratislava!

9Uz kratka zadržavanja na granici i dve kratke pauze stižemo u glavni rad Slovačke oko 13:00h. Taman da preuzmemo startne pakete, odemo na pasta party, i idemo u smeštaj.

Za večeru, mlađi deo ekipe sprema špagete jer ugljeni hidratI su nam svima potrebni. Večera, odmor, malo razmene iskustava o trkama pa na spavanje kako bi se odmorili za sutrašnje trke. Biljana, Goran i ja nastupamo na maratonu, a Aleksandra i Nikola su izabrali duplo kraću deonicu.

Kod mene su vidljivi tragovi uzbuđenja pred prvi maraton. Samo da istrčim, da ne odustanem, da završim trku… Naravno to su prvi ciljevi, a drugi su da završim za vreme kraće od 4:30, 4:20.. i tako, borba u glavi traje,  misli mi se prepliću, jedna prelazi drugu. Čas sam ubeđen da to nije ništa jer svestan sam da sam veoma dobro odradio pripreme, čas ni sam ne znam da li ću uspeti da izguram tih 42,2Km. Kroz razgovor i tražeći od kolega bilo kakav vid podrške, Goran u jednom trenutku reče: „Ma ti si to već istrč’o!“.

Ova rečenica mi ulije onu  poslednju dozu samopouzdanja i neke hrabrosti da ubedim sebe da ja to mogu.

Čini mi se da nisam ni spavao, ne zato što sam se plašio ili imao tremu već jednostavno nije mi san hteo na oči.

Ujutro, prva se budi Biljana a za njom i Goran. Ulazim u dnevnu sobu a oni uz dobro jutro, požele mi i „Brže i jače“ i  „Od nas zavisi“. Čitaju vesti na internetu jer su u Srbiji taj dan izbori za predsednika pa slogani iskaču na svakom novom prozorčetu. Psiha mi prepozna „Od nas zavisi“ kao moto i parolu vodilju za današnju dan i kažem sebi:  „Danas od mene zavisi da li ću i kako da istrčim svoj prvi maraton“!

Ustali su  i Aleksandra i Nikola, doručkujemo i krećemo put starta. Prolazimo kroz grad, slikajući se uz put. Mašemo prolaznicima i pozdravljamo ostale učesnike trkače koji su takođe spremni da danas trče u Bratislavi.

Grad je prepun trkača. Na svakom koraku nailazite na grupe trkača  iz raznih krajeva Evrope. Zastave, majice i druga obeležja u šarenim bojama ispunjavaju ulice i stvaraju osećaj veselja i razdraganosti za svakog posetioca.

10Predajemo garderobu, pozdravljamo se i svi moji drugari kao brzi trkači odlaze u najbržu zonu starta a ja odlazim ka onoj najsporijoj koja startuje poslednja. Ipak mi je ovo prvi maraton. J

Sam, u gomili trkača koji cupkaju, đuskaju u ritmu muzike sa razglasa, pokušavam sebe da dozovem i ubedim da ja ovo mogu i da ja to moram da istrčim. Krenula je himna Slovačke, glasno i jasno se čuje. Iako ne razumem reči  osećam energiju i nekakvu čudnu snagu koja se kroz melodiju i reči provlači kroz moj krvotok i celo telo.

 

Taj osećaj snažnih  emocija  tera mi suze u velikom naletu da kapci nisu u stanju da ih zadrže. Suze padaju na asfalt ispred mojih nogu a ja gutam gnedlu u grlu dižem glavu i pogled i krećem u trk.

Odbrojava spiker i svi ostali zajedno sa njim: 10,9,8,7,…. IDEMOOOO! Krećemo! Prvo elita, oni brzi, moja ekipa, pa još neki, i još neki… Na kraju, startuje i grupa u kojoj sam i ja. E Dragiša, pomislim. Nema sad nazad! To je to! Idemo do kraja!

Uključujem štopericu tačno na prelazu startne linije, duboko udahnem i nestanem u gomili ushićenih trkača. Daleko je 42.195 metara… Ima dosta do cilja.

Prvih pet kilometara prolazi u posmatranju trkača i okoline, trčim kroz veliku gužvu na putu. Prva okrepna stanica na petom kilometru. Uzimam gutljaj vode i nastavljam dalje. Proveravam vreme na svakom kilometru čisto da se ne zaletim i ne krenem prebrzo. Sve ide po planu. Super se osećam i veoma lako trčim. Uživam! Oko mene svi veseli, razdragani i stvarno je ovo pravo uživanje kada delite kilometre sa mnoštvom ljudi koji vole trčanje. Za ovo vredi trenirati, ovo su osećaji koji vam pune baterije i pomažu da sve životne izazove sa lakoćom prevaziđete.

Prolazi i 10. i 15. kilometar. Protrčavamo kroz stari grad. Prolaznici i navijači nas pozdravljaju i bodre nas. Trasa se dalje proteže kroz  park sa druge strane Dunava. Pretrčavamo preko mosta i ulazimo u park. Već  smo na 18-om kilometru. Muzika trešti u celom parku i  svi uživaju. U centru parka je jedna velika bina na kojoj DJ razara sa hitovima i glasnom motivišućom muzikom. Tu uzimam svoj prvi i jedini energetski gel. Nakon izlaska iz parka ponovo trčimo preko mosta i sada se tu trkači razdvajaju. Polumaratonci utrčavaju u finiš i završavaju svoju trku a mi maratonci nastavljamo još jedan krug po Bratislavi.
Odjednom totalno drugačiji uslovi na stazi. Više nema one velike grupe trkača i velike gužve. Sve se odjednom promenilo. Polumaratonci završili, ostadosmo mi maratonci. Na putu sada samo po nekoliko trkača, na svakih 30-60m po dva-tri trkača. E ovo je pravi maraton. Prilagođavam se novonastalim uslovima, pokušavam da prihvatim to da sam sada ostao sam i da krećem u osvajanje svog prvog maratona. Nižu se obeležja pored staze: 24 Km, 27Km, 29KM i tako dalje… Pratim i računam vreme pogledom na štopericu svaki put kada prođem pored oznake sa kilometrima.

11

Ispred mene na 20-ak metara jedan trkač. Pokušavam da ga stignem ili bar da držim distancu da mi ne pobegne mnogo. I tako do okreta i prve sledeće okrepe. Stignem ja nekog, neko mene prestigne… Tako je bilo sve do 31-og kilometra. Tu kažem sebi da je ovo bila dužina koju sam savladao po nekoliko puta kroz treninge i da sada treba da istrčim ono zašto sam i došao. Nisam došao da bih odustao! Ta opcija ne postoji.

Nemam velikog umora. Na prošloj okrepnoj stanici pronašao sam nešto što me je vratilo u život, vratilo mi snagu. Popio sam pola čaše Koka-Kole. Ljudi, nisam verovao da će mi to toliko pomoći. Sada sam na svakoj sledećoj okrepnoj stanici tražio Kolu. Toliko mi je pomoglo tih nekoliko gutljaja ovog šećernog napitka da na energetski gel  više nisam ni pomišljao, a poneo sam tri komada.

Okrepljujem se na 31-om kilometru. Malo sam tu i prohodao, nekih 10-ak metara i nastavljam dalje. Sunce je baš upeklo a i vetar je čudno duvao. Kako sam već upoznao ovaj deo staze u prvom krugu želja mi je da se samo dokopam ulaska u stari grad. Tu ima malo  hladovine a i blizu je park i cilj. J

Završavam deonicu na Bulevaru i skrećem ka starom gradu. Tu nailazim na  jedan uspon koji je doduše u hladu, ali je ipak uspon. Savladao sam ga trčeći a zatim bukvalno protutnjao starim gradom. Energija i podrška ljudi na ovom delu staze toliko mi je podigla adrenalin da sam trčao kao u transu.

Ostaje još 2 km do mosta, zatim most, park, i cilj je tu. Te su mi misli prolazile kroz glavu.

Brzo sam došao do mosta, ali sam ipak morao na usponu da malo prošetam. Nije lako, već stiže i umor i sunce je veoma jako. Toplo je. Gledam u sat i računam vreme. U redu je.  Ako ovako nastavim na cilju sam sa vremenom oko 4:11. –  4:13. Mislim, odlično, samo da nastavim tim tempom. Kako mi je ovo prvi maraton nisam mogao da pretpostavim šta sve može da vas snađe tokom trke i na kom kilometru. Dok se ne prođe ciljna linija nije gotovo…

Trčim kroz park koji je u sve nekakvim krivinama i baš se odužilo. Muzika je i dalje glasna ali i umor čini svoje te se u ovom delu kroz park vodi velika borba uma i tela. Čekam da se pojavi obeležje 41. Km.

Konačno prođoh 41. kilometar i na nekih 100 metara je okrepa. E, tu sam se baš nekako bio umorio i na toj okrepi sam se dobro napio vode i skoro okupao, kvaseći se i polivajući glavu i telo. Šetao sam nekih 100 metara sigurno, sve do uspona na most.

Tu krenem da trčim ali uspon mi nije dozvolio da nastavim tako. Opet hodanje, pa skoro do polovine mosta. Zatim podrška na mostu. Ljudi viču: „Idemo još 500 metara,  super!“ E, tu pustih noge da me nose, pretrčah nekoliko trkača koji su lagano ulazili u cilj i spustih se velikom brzinom prema ciljnoj liniji.

„Non progredi est regredi“  Ko ne napreduje nazaduje Johan Volfgang Gete

Muzika je sve glasnija, publika  snažno navija, i ja u toj publici koja je tik pored staze pronalazim poznata lica. Aleksandra, Biljana, Nikola i Goran. Čujem ih kako vrište i viču: „Bravo! Super Dragiša!“ Čak su i razvili  transparent podrške za mene. Hvala vam mnogo drugari!

12

Mašem im i šaljem im poljupce raširenih ruku. Pozdravljam i ostalu publiku i u velikom uzbuđenju pretrčavam poslednje metre maratona.

CILJ! KRAJ!

Emocije mi naviru, suze mi kreću na oči. Nekako čudno dišem kao da jecam. Nije mala stvar, pomislim. Vreme 4 sata 15 minuta 18 sekundi. Treba to istrčati!

Volonteri mi dodaju medalju, dobijam i finišersku majicu da imam uspomenu da sam istrčao maraton u Bratislavi. Na majici piše Maraton finisher 42,195. Moj prvi maraton! Vauuu! Ponosan!

Prilaze mi drugari, čestitaju mi,  ljube me, grlimo se… Poklanjaju mi  šampanjac za istrčan prvi  maraton.

Još jedan nalet emocija, meša mi se osećanje sreće, ponosa i umora.

 

Ja sam M A R A T O N A C ! ! !

 

„Da je trčati lako, trčao bi svako.“

Bilo je momenata tokom trke i tokom treninga kada pomislite da ste umorni, da nećete izgurati do kraja, ali uvek pronađete motiv i veru u sebe i to je baš ono što maraton čini pravom stvari.

Nikada nisam prestao da verujem u sebe.

Maratonskom trkom sebi dokazujete da ste vi ipak nešto posebno i  da voljom možete sve!

Postavite sebi realne i dostižne ciljeve. Fokusirajte se na njih i budite fer prema sebi. Jer, ako niste iskreni prema  sebi nećete uspeti u ostvarenju svojih ciljeva.

Neka vas vodi volja i želja za sve što radite. I što je najvažnije, morate biti dosledni i istrajni! Na maratonu nema prečice, nema nekog da umesto vas istrči deo trke. Samo vi i 42.195 metara. Shvatite tako i  život. Sami ste svoji  gospodari. Spremajte se za razne situacije i naučite kako da regujete na njih.

Vidimo se na stazi…

„Nikada nije kasno da budete ono što biste mogli biti“-  Džordž Eliot

13