Odrzala se 1. Zenska avanturisticka trka. Prva po redu, a odabrano je da se trci bas na Suvoj planini, iz razloga sto je bas ova planina jedno od prirodnih bogatstava Srbije nepravedno zanemareno.
Sama staza je bila koncipirana tako da se upravo i prolazilo kroz najlepse predele i vidikovce ove planine. Krasan pogled, prosto neverovatni predeli, ucinili su da to vreme provedeno tamo visoko, ostanu u secanju svima nama koji smo imali tu cast da se otisnemo na stazu dugu 28km tj. 18km koliko je iznosila druga, manje teska staza.
Znaci, bilo je mogucnosti da se bira izmedju dve staze, lakse (hobi) i teze (aktiv), koje su se osim po duzini, razlikovale i po sadrzini: aktiv grupa je imala i jednu prepreku u vidu stene,koja je morala da se savlada, tako sto se jedna devojka iz tima penjala uz stenu, a druga spustala.
31.8. 2013. u 7h krenule smo nas 46 devojaka, tj. 13.timova u tezoj i 10 timova u laksoj grupi. Staza nije cela bas bila pogodna za trcanje, ali se moja partnerka Aleksandra Marinkov Saki i moja malenkost Katarina Pohlod , nismo dale zaustaviti.
Iako je laksa grupa krenula pre nas sigurno oko 15-tak minuta, brzo smo ih obisli. Moram pomenuti da smo se Saki i ja, od samog pocetka izdvojile od drugih devojaka, sto nam je odmah dalo potvrdu da necemo morati dati 100% od nas samih, tacnije receno – konkurencije nije bilo. Vec nakon prvih 200-300 metara smo znali da mi, tj. tim Bambine pobedjuje! 🙂
Od starta pa narednih 12km- konstantan uspon! Duz veceg dela staze delovalo je kao da kamenje raste iz zemlje koliko ga je bilo… Morale smo dobro da pripazimo kako gazimo da ne bismo tokom trcanja povredile zglobove, jer kad dodje do povrede bilo kojeg dela stopala tu je trka sigurno gotova, nema dalje. Srecom, sve je dobro proslo bar sto se tice tog kamenog dela.
Na 9. kilometru usledila je prepreka. Stena, ne bas preterano visoka, ali nije bila bas ni “maciji kasalj”. Iskreno, ja sam se uplasila. Jer, prvo, ocekivala sam da se penjemo uz uze, tipa onoga u skolama sa cvorovima, ali ne.. ipak nas je cekalo penjanje uz stenu, a kanapom se samo obezbedjivalo.. A drugo, probala sam penjanje i videla da ono za mene jednostavno nije, i to sam bas probala oko mesec dana pre ove trke, sasvim slucajno. I sad na trci, isla sam do kraja bez obzira na strah. Aleksandrin zadatak je bio malo laksi, ona se spustala uzetom niz stenu. Za savadavanje pomenute prepreke trebalo nam je oko 15-20 minuta. Nakon cega se nastavio uspon kroz sumu.
Nije svuda bilo definisane staze, morali smo se probijati i kroz grmlje. Zato i jeste naziv “avanturisticka trka”. Najbitnije je bilo da pratimo markaciju,pa kako god. Bilo je cak i stabala na stazi koje smo morali da preskocimo. Sve u svemu bilo je vrlo zanimljivo. Nismo bili sami na stazi, tu su bili kontrolori, organizatori same trke, Gorska sluzba, zatim ljudi koje smo sretali usput, divni konji, krave kod Rakos cesme do koje smo dosli nakon 19.kilometra. A pred sam kraj trke, do cilja nam se pridruzuje i kerusa Sarplaninac, ogromna, koja se bukvalno gurala pored nas i trcala sa nama.
Vec posle polovine trke bas nismo imali nikakve potrebe da zurimo, jer smo od kontrolora saznali da su takmicarke koje su iza nas dosta daleko, kilometrima, tako da smo mogle dosta opusteno do cilja. Usput smo se fotografisale, pricale, smejale, dale smo sebi i tu komociju da malo i setamo. I pored svega toga, stazu smo zavrsile za tacno 4 sata i 8 minuta. U cilju nas je docekalo cetvoro ljudi, od kojih je jedna osoba takmicarka sa manje staze, a ostalih troje iz organizacje same trke.
Nismo se tu mnogo zadrzavali, samo smo se dobro isteglili posle trke nakon cega smo morali da se spustimo do kampa, jer smo bili zedni i nije nam bas bilo prijatno kad je zaslo sunce.. Ko ce cekati da svi dodju do cilja, jer prevoz do dole smo mogli da koristimo samo u tom slucaju – ako cemo sacekati ostale.. Nismo bili u mogucnosti da cekamo, pa smo pesaka presli jos tacno 12 kilometara. E to nas je tek isrpelo…
Meni licno je sve nateklo od kolena do stopala. Prvo nam je receno da ima od 6 do 8 kilometara, ali eto.. Nismo nikako mogle da docekamo kad cemo se vise spustiti sa planine.. Vec smo bili previse iscrpljene i zedne.. Kad smo konacno stigli do puta, na 1,5 km od kampa, izule smo se, pa bose po putu, milina. Nas tri smo silazile, Saki, devojka koja je bila na cilju kad smo mi stigle, koja je sama isla stazu bez partnerke (zaboravila sam joj ime) i ja. Bas smo se lepo ispricale. Moguce je da ce bas taj razgovor sa njom predstavljati
jednu bitnu raskrsnicu u mom zivotu. Slucajnost ili ne, to je zivot …
No, konacno smo stigle, prvo u potrazi za vodom naletele smo na neke ljude koji su nas ponudili sokom i keksom. Lepo od njih. Sa njima malo posedele i posle toga otisle u sator da legnemo. Nista bez da se dignu noge uz drvo, momentalno sve postade lakse. Nazalost, zaboravile smo da uzmemo kljuceve od kola od devojke sa kojom smo dosli a koja se isto sa sestrom otisnula na duzu stazu trke, tako da smo imale jedino sator ,podloske i jednu vrecu koju smo ostavili u satoru.
U autu nam je naravno bilo sve: hrana, garderoba, novac.. Preostalo nam je samo da cekamo… Polako su poceli da pristizu tek tamo posle 17h. A mi smo jos pre 15h stigle u kamp. Tek nesto posle 19h stigne su sestre Debeljacki, ozarili smo se kad smo ih ugledale! Onda smo uzele da jedemo, da se presvucemo, i polako pakujemo satore, posto nismo imali vremena da se vise zadrzavamo- cekao nas je put dug 400 kilometara do Novog Sada. A treba posle svog tog napora voziti…
U 20h je bila zakazana vecera i proglasenje pobednika. Otisle smo tamo gde je zakazan skup, dale izjavu novinarima,televiziji, nakon cega je usledilo proglasenje i fotografisanje. Veceru su nam spakovali, i krenuli smo put Novog Sada.
Lepa inicijativa, pre svega sto je trka bila iskljucivo za nezniji pol, i jos u parovima, nesto sto jos nije vidjeno kod nas. Nezaboravno iskustvo, divna priroda, druzenje, ostace svima nama u secanju. Veliko hvala organizatorima, fotografima, svima koji su pomagali u realizaciji trke, a pre svega Dragani Rajblovic koja je sve ovo gurala i izgurala do kraja! Sigurna sam da ce sledeca trka biti jos bolja i masovnija. Vidimo se i sledece godine!
Aleksandar Pavlović