Divan dan nas je dočekao ovog 29. novembra, kad su obično u zemlji Srbiji svinjokolje i slične svetkovine, a svi znamo da tad treba da je hladno. Temepratura znatno viša nego uobičajeno za ovo doba godine, jedino je malo blata na stazama tek tek pokvarilo ovo savršenstvo od dana.
OAK Novi Sad je organizovao ovu trku kao jedan od opuštenih sportskih događaja, kako za orjentirce, tako i za sve ostale. Simbolična startnina od 100din je govorila o tome. Uglavnom su se skupili poznati ljudi i došli da se malo zabave. Koliko god sve zvučalo neobavezno, staza je govorila drukčije. Nismo nosili čipove već kartončiće, ali u najjačoj, A kategoriji smo morali dobro da se oznojimo da pređemo celu stazu!
Staza je imala 4.5km vazdušnom linijom i 315m visinske razlike. Otežavajuća okolnost je bila godina reambulacije karte, jer se u prirodi stvari menjaju. Ono što je bila livada postao je gustiš zarastao trnovitim žbunjem, tako da smo na pojedinim mestima prošli ne kao bosi po trnju, već kao veprovi u sipkovom grmu… Zaista se ne sećam da sam se ikad toliko upetljao i napatio da izađem iz gustiša. Naravno, greška je bila moja, promašio sam pravi put, ali sam zato naučio na teži način da treba da obratim dodatnu pažnju pre ulaska u gustiš.
Lepo sam krenuo. Nisam bio preterano brz, ali sam prilično sigurno pronalazio kontrole. Koristio sam kompas i čini mi se da sve bolje čitam kartu. Problem je nastajao kod kratkih kontrola, udaljenih 50-100m gde sam hteo što brže, bez nameštanja azimuta na kompasu da pretrčim distancu, pa sam se gubio i gubio dragocene minute razmišljajući gde se tačno nalazim.
Pred kraj mi je opet malo opala koncentracija pa sam više vremena provodio gledajući u kompas i kartu, ali je pohvalno što se nisam gubio. Ako se izuzme zakucavanje u gustiš i rudarenje iz njega, može se reći da sam odradio finu trku. Nažalost, ne znam koje sam konačno vreme imao jer je moj kartončić misteriozno nestao, ali je sasvim izvesno da nisam bio u prva tri 🙂 tako da nije bilo problema.
Po završenoj trci sam istrčkarao jos oko 5km samo da napravim kilometre da mogu da nazovem ovo baznim treningom i kakvom takvom dužinom. Još jednom sam uživao u Fruškoj Gori, još jednom sam uživao gubeći se po šumi i tražeći kontrole. Ipak je orijentiring koliko sport kondicije i brzine, toliko i sport glave – to ga i čini toliko izazovnim.
Ovakve trke ne treba propuštati. Uvek ima kategorija za početnike i rekreativce. Ne morate trčati, niko vas ne tera. Nema ograničenja u starosnoj dobi, čak šta više, ohrabruju se roditelji da idu sa svojom decom. Ovoga će biti još, a obaveštenje neće promaći ni našem sajtu!
Boško
Aleksandar Pavlović
Nenad Jovanović