Nedelja ujutro, trening i druženje

U nedelju 22.11.2009. organizovali smo grupni trening na Fruškoj Gori. Staza je bila 17km sa 650m uspona. Ovaj put zajedno su trčali Novelja Korać iz OAK “Novi Sad”, Nenad Jovanović iz AK “Vojvodine” i Dejan Nikolić iz ARK “Fruška Gora”.

Okupljanje je bilo na železničkoj stanici gde je početna stanica autobusa koji ide na Popovicu. Prvo iznenađenje jeste broj ljudi koj se okupio ispred stanice, 90% njih su bili penzioneri ili kako smo ih nazvali “Penzići”, koji svaki vikend idu u šetnju na Frušku Goru. Iznenađenje je bilo vrlo prijatno pošto treba skinuti kapu ljudima koji ustaju rano ujutru da bi išli na šetnju pogotovo što vreme nije bilo za pohvalu.

Elem, bilo je tu sigurno 100 duša tako da smo jedva ušli svi u autobus a što je gore taj autobus staje na svakoj stanici na bulevaru tako da mislim da smo oborili Ginisov rekord po broju ljudi koji može ući u gradski autobus. Tu su nas penzioneri opet iznenadili ali ovaj put neprijatno i to po guranju, dobacivanju i bacanju pod autobus, videlo se da baš vole Frušku Goru pošto im se baš žurilo da stignu tamo.

Na Popovicu smo stigli malo kasnije pošto atobus zbog broja ljudi nije mogao ići brže, tako da smo požurili u dom da se što pre presvučemo i da krenemo na trening. Moram priznati da je ovo od jednih treninga koji će mi dugo ostati u pamćenju i to po lepoti prirode kroz koju smo prolazili sve vreme. Sada shvatam koliko je Fruška Gora dragocena i zašto se treba boriti za njeno očuvanje. Staza je bila dobra; malo blata na početku ali većim delom suva. Na početku nas je pratila magla prvih 6 km, bilo je sablasno i lepo u isto vreme. Posle toga, kada smo se popeli malo više i izašli iz magle suncesunce nas je obasjalo i pred nama je pukao predivan jesenji pejzaž. Bogatstvo boja, igra svetlosti i mir i tišina…

Kako je Novelja to lepo rekao, kad izađeš iz magle imaš osećaj da dole ispod imaš prašumu koja spava u izmaglici, i kao da se nalaziš na mnogo većoj planini nego što je Fruška Gora.

Na stazi nije bilo puno pešaka tako da je bilo ok trčati, problem je samo pravilo opalo lišće koje je prekrilo veći deo staze tako da se moralo oprezno trčati kako se ne bi upalo u rupu, ili zakačilo za kamen ili granu. Na kraju ceo krug od 17km smo odradili za 1h i 48 min, dobar osećaj na kraju, trudili smo se da idemo lagano samo na uzbrdicama smo malo ubrzavali, zna se zašto…

Na kraju, mogu samo reći da Frušku Goru u ovom periodu treba što više iskoristiti kako za trčanje tako i za šetnju. Ne može se opisati lepota kojom ona krasi pogotovo u jutarnjim satima kada smo mi i trčali. Ovaj vid rekreacije za mene predstavlja pravi način da se napune baterije za radnu nedelju i da se odmori od svakidašnje buke. Zbog toga se nadam da će se u narednom periodu više okupiti trkača koji će biti voljni da trče sa nama na Fruškoj Gori, zelenom biseru Vojvodine.

Do narednog susreta na Fruškoj Gori,

Pozdrav

Dejan

Galerija