Kakvi bi mi to Fruškogorci bili kada ne bi posetili našeg komšiju, Vršačku planinu. Vršačka planina, kao i Fruška gora, pruža dosta zanimljivosti za videti i iskusiti. Fruškogorska ekipa, kod Vrščana poznata kao „Šumari“, naoružala se dobrim raspoloženjem, očišćenim patikama i planom da se dva dana ludo provodi tamo gde vukovi, divlje svinje i srne, po danu, slobodno idu planinarskom stazom. Medveda na svu sreću još uvek nema. 🙂
Fruškogorci su krenuli u petak (10.01.2014) uveče u crvenoj floridi koja polakao, ali sigurno, postaje novi „Fruškomobil“, ponos i dika našeg kluba. Ekipu su činili Bojan Ćulibrk poznatiji kao fruškogorski Kilian Jornet, koji je ujedno vođa ove ekspedicije, vozač-ponosni vlasnik crvene floride i pravi Miki Lauda za volanom. Samanta Gilice – Sem, vedra i uvek nasmejana osoba koja je unela ženski šarm u muško društvo. Zoran Dačević – Žabac, budući učesnik planinske trke oko Mont Blanc-a, profesionalni kamerman i fotograf koga čega svetla karijera u Bolivudu. I na kraju, moja malenkost, Dejan Nikolić (ne)ozbiljan momak, profesionalni ložač kaljeve peći i veliki ljubitelj divljeg šipka.
Tokom putovanja, u Fruškomobilu je vladala veoma pozitivna atmosfera. Sem je bila glavni voditelj zabavno-sportskog programa. Usput se, na kratko, zaustavljamo u Zrenjaninu kod maratonke Bilje. Kao okrepu za dug put, Bilja nam služi vruću gibanicu, hmm mljac mljac.. Ala smo se najeli… I naš vozač nije bio uskraćen za okrepu, za to se postarala Sem koja ga je nahranila sa par komada gibanice. 🙂
U Vršac stižemo pre predviđenog vremena. Sem i njena mama su nas ugostile kao prave domaćice. Dok smo čekali da nam se pridurži naš drugar iz Beograda, Nikola Perać, opet smo se okrepili i pričali dogodovštine. Kada nam se Nikola pridružio, produžili smo ka planinarskom domu „Na širokom Bilu“, naš bazni kamp u naredna dva dana. Domaćini doma su nas toplo dočekali. Planinarski dom je lepo uređen. Sve što nam je bilo potrebno su krevet i naložena peć. Brzo smo se raspremili, ušli pod krpe i na spavanjac jer nas sutra čeka naporan dan, prelazak deo Vršačke transverzale u dužini od 24 km.
Subota jutro, stojim ispred doma i posmatram kako se Sunce polako izmiljuje iznad brda. Zaista lep prizor i jasan pogled na Karpate koji se vide u daljini. Potpuno je vedro, i što je bitno, bez vetra tj. Košave koja zna da bude na Vršačkim planinama učestala i jaka. Dan će biti stvoren za pešačenje na planini. Ostali polako ustaju. Teško se izvući iz toplog kreveta i tople sobe ali ovako lep dan je dao svima žara i poleta da se što pre spremimo, nešto metnemo u usta i izađemo napolje. Došlo je i društvo iz Vršca, Bata i Davor, dva iskusna planinara i trkača koji će nam dva dana biti domaćini na planinarskoj stazi. Upoznajemo se i zajedno započinjemo šetnju stazom Vršačke transverzale. Prva tačka je bila vrh “Lisičiija glava“ ili kako se sam je ja nazvao „Mačija šapa“, ne znam zašto, jednostavno mi došlo iz glave. Do prve tačke ili prvog vrha je konstantan uspon koji je pri kraju dosta strm, ali izvodljiv, za brz izlazak na vrh. Na samom vrhu je odličan vidikovac sa koga se vidi venac Karpata sa snežnim vrhovima u daljini. Sunce je pržilo, tako da smo malo i pocrneli. Ono što mi je ostalo upečatljivo na vrhu, a kasnije i na samoj stazi, jeste konfiguracija stena/ boldera koje se kao pečurke izdižu iz zemlje i prave razne zanimljive oblike. Takve stene su prisutne na celoj planini. Posle „Lisičije glave“ dolazi strm spust kroz četinarsku šumu, zatim izalazak na velilku prostranu poljanu sa koje se vidi drugi, zahtevniji vrh, naša druga tačka, Gudurički vrh.
Na stazi smo bili dobra ekipa. Bata i Davor imaju dosta znanja o Vršačkoj planini jer su 2013. godine ovde organizovali prvo kolo Vojvođanske treking lige. Oni su nam preneli dosta informacija o samim stazama na planini. Tokom pešačenja, dosta smo pričali o planinarstvu i trčanju. Bojan je našao svog kompanjona, Batu, tako da su dosta razgovarali i razmenjivali znanja o patikama za trčanje, ishrani i sl. Bata je super lik, od nedavno je ušao u svet trčanja i vidi se da upija dosta znanja o ishrani, opremi, tehnici trčanja, a najviše o bosonogom trčanju i Tarahumara indijancima koji su prirodni ultramaratonci. Kao i obično, ja sam manje pričao. Kada sam u prirodi volim da ćutim i uživam u okruženju. Moram priznati da sam sve vreme tokom pešačenja osećao čudan umor, vazduh mi je bio potpuno drugačiji, svež, spavalo mi se od njega. Kasnije kada sam video slike, izgledao sam kao da sam došao sa mučenja, kako mi je jedna bliska osoba rekla.
Uspon na Gudurički vrha je dosta zahtevniji od uspona na vrh “Lisičija glava”, jer je dosta dugačak i strm. Sve manje smo pričali, a sve više disali i držali korak po korak. Polako, svi zajedno, izlazimo na vrh koji se nalazi na 641 metar nadmorske visine. Gudurički vrh je najviši vrh Vojvodine i Fruškoroci su ga uspešno ispenjali. Na samom vrhu nalazi se drvena kula sa koje se pruža panoramski pogled za 360 stepeni. Tu smo se uslikali, malo okrepili i nastavili dalje ka podnožju i selu Mesići gde stižemo dosta brzo. U planinarski dom stižemo poslepodne, taman na ručak. Za ručak su nam domaćini pripremili gulaš koji je bio prste da poližeš. Prepešačili smo 24 km što nije loše, bolje smo upoznali stazu, razmenili mišljenje kako unaprediti markacije transverzale. Ukratko, dan je bio uspešan. Za ručkom smo kovali plan za sledeći dan, trkački trening, koji je bio u rasporedu da odradimo sa našim drugarima iz Vršca. Usledeo je odmor koji su činili Uno karte, zezanje, loženje vatre i spavnjac.
Nedalja, kao i subota, lepa samo što je duvao vetar. Super znak da će današnji trkački trening biti težak. 🙂 Bata, Davor i Dalibor dolaze da nam se pridruže na trčanju. Bata je doneo da pokaže svoje Tarahumara sandale u kojima trči tokom leta. Čudo obućarske tehnike, lake za napraviti, a za trčati… Valjda ću jednom prilikom i to probati. Cilj nam je bio da istrčimo jedan krug u dužini od 16-17 km, međutim zbog konfiguracije staze i nagiba terena istrčali smo manje. 🙂 Planirani krug je bio dosta zahtevan, opet smo imali uspon ka vrhu „Lisičija glava“ i strm spust, a kasnije i valovit teren koji nas je pratio do samoga kraja. Znam samo da naredna dva dana nisam znao za svoje butine i guzicu. 🙂
Posle treninga istezanje i opraštanje od naših drugara uz dogovor da opet dođemo početkom marta i naravno da i mi njih ugostimo kod nas na Fruškoj gori. Polako se spremamo, pakujemo prnje i idemo nazad za Vršac. Usput stajemo da obiđemo Vršačku kulu, poznati istorijski lokalitet sa kojeg se pruža panoramski pogled na Banat. Tokom cele godine tu je povoljna klima za paraglajding zbog lokalne ruže vetrova i Košave. Tu imamo prilike da vidimo njihovo poletanje i kako izgleda jedan njihov trening.
Silazimo u Vršac gde nas Sem vodi u poznatu gradsku poslastičarnicu na baklave, tulumbe i torte. Posle nas je Samanta malo prošetala kroz centar grada. Videli smo gde je Sem išla u vrtić, osnovnu i srednji školu. 🙂 Vršac je zaista lep, pravi ravničarski grad. Polako se smrkavalo, ulazimo u Fruškomobil i palimo nazad za Novi Sad. Na povratku sasvim druga priča, svi ćutimo, sumiramo utiske, tj. svi spavamo osim vozača, naravno. Sem pokušava da nas natera na priču ali bezuspešno.
Kraja nema, jer ćemo se na Vršačke planine vratiti uskoro, nadam se samo u većem broju.
Osim teksta, izveštaj u formi kratkog video zapisa koji je Zoran napravio, svaka čast!
Aleksandar Pavlović
ARK Fruška gora