Biljana, žena koje nema

Prenosim vam jednu inspirativnu i duboku priču naše čuvene maratonke Samante Gilice, o njenom iskustvu sa 21. Novosadskog maratona:

Ovo je trebalo da bude status, međutim, iz moje inspiracije nastade priča, koju će najbolje razumeti trkači. Upravo njima je ovo i posvećeno, a poenta priče je da limiti ne postoje, oni su samo u našim glavama.

BILJANA, ŽENA KOJE NEMA

Pasta party u toku, Gox, Zeka i ja sedimo i uživamo… Za naš sto seda devojka, uzima prijavu za trku, i telefonira: “Šta da trčim, 25 km ili maraton…?” Prekida vezu, i dalje zamišljeno gleda u prijavni listić. Kažem ja Zeki, kad je ustala da obavi nešto na tren: “Ko je ova? Aj’ vidi kako se zove.” Biljana Vlačić, Zrenjanin…” Neposredno posle toga, ulazimo u konverzaciju sa devojkom, i ona saopštava da će trčati maraton. Mi: “Jesi li trčala već?” “Najviše sam trčala 26 km.” Mi: “Ma, biće to super. Jesi li hidrirala dovoljno telo, pojela testeninu…?” Ona: “Ne. Što, jesam li trebala?” Sledeće njeno pitanje: “Jel’ vi jedete nešto pre trke?” Tu smo se nasmejali, i zaključili da je devojka potpuno nova u ovom našem divnom, trkačkom svetu. Moram biti iskrena i priznati da sam u sebi pomislila: “Neće ova daleko dogurati. Ako izdrži polovinu trke, biće super.”

1238359_588367104560884_1403983209_n

Trka kreće, Zeka mi drži tempo, kad odjednom, “Ćao! Mogu i ja s vama lagano?” Bilja, naravno. Primili smo je u društvo, i taman da krenemo da ćaskamo s njom, žena gurne slušalice u uši i iskulira nas! Krenula je sva entuzijastična, i bila mi je smešna kada je nekoliko puta u toku prvih 10 km telefonirala nekom i vikala: “Eeee, evo me na X-tom kilometru… dobro sam!” Posle 10 minuta opet. I opet. Zeka i ja se pogledamo, nasmejemo, i nastavljamo. Sledeće njeno pitanje: “Kako da vas nađem na fejsbuku?” (Meni su već tad počela krize, i jedino o čemu sam razmišljala jeste kako na najbezbolniji način da završim trku. Kakav crni fb…).

I dalje mi je bilo u glavi: “Neće ona ovako doći ni do 20-tog km.” U jednom trenutku, dok smo išli ka Veterniku, vikne ona: “Moram u WC. Stići ću vas ja!”, i ulete u prvu kafanu. Zeka i ja nastavljamo, kad, posle 2 min. sustiže ona nas u punom trku… (mene u toku trke poremeti i usporavanje i stajanje na sekund zbog okrepe, a ne nešto drugo).

bilja1bilja

Trčimo tako nas troje, kad, u jednom momentu ona vikne: “Evo su moji, muž i deca!” i jurne ka njima, sve ih izgrli i izljubi, i dok smo nastavljali dalje, za nama se čulo navijanje dvoje mališana: “MAMA! MAMA!” Naježila sam se. Shvatila sam da je to njena snaga. Shvatila sam da se ne odustaje kad te neko toliko voli i podržava. Shvatila sam da će dogurati do cilja, makar i puzeći, zbog njih.

Na 20-tom km nas je ostavila i ubrzala, imala je snage i svežine za čudo. Suočavajući se sa sopstvenim krizama, do kraja trke nisam ni obraćala pažnju gde je ta devojka. Samo sam znala da nije odustala. Žena je to. A žene su čudo, naročito kad su majke. Po završetku trke saznajem da je završila maraton za neverovatnih 3:52 i osvojila bronzu! Tim rezultatom ušla je u top 5 maratonki Srbije!

Ona, koja ne zna da se telo mora ekstremno hidrirati u danima pre trke, ona, koja se dvoumila da li da trči 25 km ili da proba 42, od danas ispisuje nove stranice ženskog maratona u Srbiji. Biće ona bolja od Olivere, sigurna sam. Njeno vreme tek dolazi. A meni je drago što sam bila prva osoba koja ju je uvela u taj svet. Ona će biti čudo, videćete… Biljana, žena koje nema…

biljaa


Samanta Gilice

  • Boško Stupar

    Sjajno 🙂 Izveštaj o nekome ko te je oduševio na trci, a ne o još jednom maratonu (koji je sam po sebi poduhvat)! 🙂

    Mada, to je ono što ciga u vicu kaže “šta zna dete šta je 200kg” 😀