Melinda Bogdanović
POREKLO I TE STVARI…
Rođena sam 16. dana najlepšeg meseca u godini (aprila) 1971. godine, u Novom Sadu. Tu sam završila i srednju grafičku školu, smer slovoslagač. Taj zanat je, inače, izumro onog dana kada sam položila maturu, tako da mi se nikada nije pružila prilika da radim u struci. No hat međutim, “i Bog stvori” kompjuter, pa sam svoje znanje mogla primeniti makar kucanjem na tastaturi. Sve što sam kasnije radila u životu, naučila sam ili na nekom kursu ili sama (“Google is your friend”). Nisam Mađarica, mada imam 1/4 i te krvi. Druga četvrtina je irska, treća nemačka, a krug zatvara deda Luiđi i “cosa nostra” sa Sicilije. 😉 Od svih tih jezika, najbolje govorim – srpski. 😀
PROFESIJA
Kao grafičar po struci, radila sam 10 godina u štampariji. Od toga sam tri godine radila kao vozač. 1998. sam otišla na televiziju, RTV Vojvodine (tadašnja RTS TVNS) i tu radila punih 18 godina, kao montažer. Uz taj rad, i privatno sam počela da se bavim video produkcijom, što podrazumeva snimanje kamerom i montažu, a to radim i sada. Naša mala ekipa zove se Studio Medeno (imamo i stranicu na Fejsbuku: link stranice ) i do sada smo uradili mnogo projekata, a najviše sportskih događaja i prezentacija. Televiziju sam napustila u januaru 2016. i od tada radim u Fanatiku – prodavnici i servisu bicikala, kao administrator.
SPORT
U detinjstvu sam imala fizički problem, krivila sam levo stopalo, prstima prema unutra. Iz ove perspektive, mislim da sam ovim ponašanjem samo želela da skrenem pažnju na sebe (moji su tada bili u fazi razvoda), iako su doktori pokušavali da mi isprave nogu: istezanjem ligamenata skočnog zgloba. Mom zglobu nije falilo ništa, pre toga. Posle toga, dešavalo se svašta. Toliko su ih isteglili, da sam čak 9 puta uganjivala levu nogu. To je rezultiralo mojim hroničnim strahom od novog povređivanja, što je bio dovoljan razlog da sebe proglasim NEsportistom. Ipak, puna nekih pundravaca, nikada nisam imala mira i večito sam se bavila nekim aktivnostima. Prvo sam išla na gimnastiku, u SD “Partizan”. Onda kad su mi rekli da nemam konstituciju za gimnastičarku i da više ne dolazim (kakav udarac!), pokušala sam sa trčanjem kratkih staza, 50 i 100 m, u školi. Sećam se kada nam je došao u posetu Nenad Stekić, da promoviše atletiku.
Sa mnom u razred je išao i jedan crnac, Fred Enaholo, koji je, po prirodi stvari, bio i najbrži. Trčali smo test na 50 m. Fred je bio najbrži od svih, a ja – od svih devojčica. Kao najbolji u školi, dobili smo poziv od Nenada da se pojavimo “u subotu u 8 ujutru” na stadionu, gde će on praviti “audiciju” za mlade trkače i nove članove kluba. Te subote je tako lila kiša, nebo se otvorilo! A krevet fin, mekan, topao… Mislim da je svaki dalji komentar na ovu temu suvišan.
Posle ove jedinstvaene i glupo propuštene prilike da budem “preteča” Ivani Španović, u školi sam upisala rukomet. Tu sam bila srećna pune tri godine. Ali kako je vreme odmicalo, često se dešavalo to što sam već spomenula, ta uganuća, i već mi je longeta bilo preko glave… Digla sam ruke od sporta. Sve do udaje. Život pored sportiste me ponovo vratio na kolosek. Tako su usledile moje najlepše godine života, uz :
- plivanje,
- ronjenje na dah,
- jedrenje na dasci,
- planinarenje,
- MTB biciklizam i,
- opet, trčanje. 🙂
Učestvovala sam u nekoliko MTB trka, na jednoj sam osvojila zlatnu medalju, a vlasnik sam i jedne bronzane medalje sa MTB maratona. Rezultat nikada nije bio moj proiritet. Pravi sam hedonista i cilj mi je uvek lično zadovoljstvo, a trke doživljavam isključivo kao poziv da svojim učešćem uveličam događaj i doprinesem popularizaciji sporta i zdravog života. 😀
RAZONODA
U slobodno vreme volim da čitam knjige. Ne, ne volim. Obožavam! Takođe, volim da se bavim kreativnim radom:
- ručni rad,
- štrikanje, šivenje, pravljenje raznih praktičnih stvari za svakodnevnu upotrebu…
- Sve što se može napraviti od kartona, plastike, gline, vune, papira, žice…
Pomalo znam nešto i o web dizajnu i administraciji. Dizajnirala sam i održavala sajt Udruženja ronilaca na dah ( link sajta ). Učim da sviram klasičnu gitaru. Volim i da putujem, ali me najviše besparica sputava u tome.
Zato sam odlučila da se posvetim cikloturizmu, pa smo porodično napravili našu prvu cikloturu “Kroz Vojvodinu” u julu 2016. godine, o čemu svedoči i stranica na Fejsbuku ( link stranice ), koja je bogata fotografijama i opisima.
O mom karakteru neka sude oni koji me upoznaju. A oni koji me već znaju – ili me vole, ili me ne vole. Kako god bilo, ispunjavam sva svoja obećanja i ne obećavam ništa što ne mogu da ispunim. 😀