(љубавни живот реке Дунав)
Река што се Дунав зове
биће јунак приче ове
па ће прича зато бити течна
овај коврџави даса
згодан као из атласа
особа је врло против-речна!
Не спомињем његов значај
за туризам, саобраћај,
трговину или томе слично
други тиме нек’ вас дави –
ја вам причам о љубави,
о Дунаву интимно и лично
Да ли је у души швалер
или га је терô малер
са женама да не нађе срећу –
ја вам чињенице нудим,
ал’ уместо вас да судим
опростите, не могу и нећу
. . . . .
У најлепше метрополе
искључиво ради школе
пошао је младић знања гладан
флертовô је ту и тамо
у слободно време само
углавном је остајао ‘ладан
Сачувô је бистру главу
кроз Беч и кроз Братиславу
ал’ у Пешти схвати своју тугу
како ће му младост проћи
без љубави, у самоћи
и он просто посрну ка југу…
. . . . .
Па ипак се, на дну свести,
још надао да ће срести
оно што се зове љубав права
слутио је да га чека
у равници код Осијека
нестрпљива лепотица Драва
Већ у зрело доба зашли
када су се најзад нашли
у сусрету најлепшем на свету
поплавивши жито равно
без пардона, једноставно
отпловише даље у дуету
Ал’ као што често бива
кад се срећа тол’ко снива
у жељи се пребрзо сагори
већ негде на пола Срема
ту љубави више нема,
уместо ње досада се створи
Из навике још су текли
и ни ‘збогом’ нису рекли
кад је Драва нестала без трага
тек касније, мада лено
Дунав се за њом окренô –
ипак му је некад била драга
Мада му је све одавно
кô ливада било равно
повремено, негде на дну муља
као сидро с неке лађе
у утробу кад му зађе
сећање на Драву га зажуља…
. . . . .
Вукао је по кориту
и по околноме житу
своју воду кô бљутаву чорбу
широк скоро као море
стигô је до Фрушке горе
безвољан и неспреман за борбу
Помирљиво јој је пришô
и послушно заобишô –
ионако никуда не жури
кô да га је нека сила
невидљива речна вила
повела ка новој авантури :
– Негде око Сланкамена
како кика низ рамена
чувајући свежи дах Карпата
далеко од родног виса
спустила се река Тиса
да се свије њему око врата!
Причало се о њој свуда
како шара и врлуда
али Дунав за то и не хаје
он је загризао страсно
ненадано воће касно
и на прошлост пет пара не даје
”Нисам умела да бирам
са ким ћу да меандрирам…”
– сузило је њено око плаво
пунећи му срце празно
жуборила му је мазно:
”…ал’ с тобом је најзад оно право”
И, кад једног дана оде
покупивши своје воде
Дунав није могô то да схвати
и дуго се преко њива
чуло како је дозива
мислећи да може да је врати
Запуштени су канали
које беху прокопали
да би чешће могли да се срећу
ту се Дунав закле, киван
што је испао наиван:
”Више никог да заволим нећу!”
. . . . .
Отада је сваког дана
приточице са свих страна
остављао да за њиме вену
светио се женском роду
за младост и за слободу
и за своју душу залеђену
Ипак је код Белегиша
одлучио да се стиша
и прекине с блудом и пијанством
када прође Батајницу
да у нову престоницу
уплови са старим достојанством
. . . . .
Некако у исто време
ваљајући своје бреме
успомена које живот носи
стизала је, остарила
некадашња алпска вила
са сребрним одсјајем у коси
Београдске древне куле
однекуда већ су чуле
за те лепе и радосне вести
и цело је утврђење
обузело узбуђење:
Дунав ће се ту са Савом срести!
Дискретно- кô сва господа –
отменог и лаког хода
и без много галаме и буке
обавили су венчање
опловили старо здање
и отишли с руком испод руке
Равничарски хладни ветри
године и километри
донеше им искуство и знање :
од ватре и бурне страсти
брак се често упропасти
– важније је, ипак, поштовање
Пазили су једно друго
али није прошло дуго
а Саву је стигла судба ‘клета:
због отрова из фабрика
ослаби јој крвна слика
и ње неста са овога света
. . . . .
Права туга нема речи
и ни време је не лечи –
то се само за утеху пише
Дунав ће и даље тећи
биће моћнији и већи
али срећан никад, никад више…
. . . . .
Правио се, ваљда, важан
како је још увек снажан
ил’ је сасвим изгубио главу
тек, кажу код Смедерева
да су чули како пева
заводећи Мораву и Млаву
Причали су још да цмаче
каравлашке удаваче
без имало зазора и стида
и како је таквом створу
место баш у Црном мору
где су га изгубили из вида
Ко је могô и да слути
да ће тол’ко да се смути
а тако је пуно обећавô…
утону у море мрачно
ни гроб ти се не зна тачно –
ех, Дунаве, моја луда главо!
. . . . .
Ето, неста’ нам јунака
а без њега прича свака
не би смела више да постоји
да ли је у души швалер
или га је терô малер –
закључите сами, драги моји!
Аутор: Горан Боричић