Moj prvi polumaraton pored plavog Dunava

Ekipa na okupu pred polazak

Ekipa na okupu pred polazak

Iskreno, ne znam odakle da počnem… Kažu kada se nađemo u takvim situacijama, treba početi od početka . Pa tako se mi „Arkovici“ skupismo u 8:15h na uobičajenom mestu. Meni je pripala čast da vozim predsednika kluba na trku što je odmah ukazivalo na činjenicu da će taj dan imati poseban tok .

Put je protekao lagano. Domaćini su nas vrlo lepo dočekali, imali smo male protekcije pa nismo čekali u redu za podizanje startnih paketa. Možda to i nije tako čudno s obzirom da naš klub ima poznate članove u elitnim krugovima maratonaca. Kako se start trke približavao, trkači su izgledali sve vedrije. Vladala je jedna vrlo pozitivna atmosfera. Svemu tome je posebnu čar dala naša himna. Kada se čuo početak naizgled su svi postali vrlo ponosni. Nakon himne, usledio je gromoglasan aplauz i počelo je odbrojavanje za start. I konačno, krenuli smo…

Tada nisam bila svesna kakva me borba očekuje. Krenuli smo finim tempom, kako je kome prijalo…. Međutim, kako su se kilometri nizali, bivalo je sve teže i teže… Ne toliko fizički koliko psihički. Svi smo mi tu došli na neki način da pobedimo sebe. Nisam verovala da je to tako teško, iskreno bez podrške koju su mi pružili iskusniji članovi kluba, i predsednik (zbog funkcije moram da ga izdvojim, ne zamerite  😀    )  mislim da ne bih uspela. Ne bih da vas lažem, bitka je veoma teška. Verujem da tek nekim iskustvom dolazi do istinskog uživanja na trkama. Mnogo uspona i padova tokom trke, da li ću uspeti, da li ću ispuniti postavljene ciljeve… Misli i emocije naviru sa svih strana. Kako stariji i iskusniji članovi kažu, treba se isključiti i slušati svoje korake.

Podrska na stazi :)

Podrska na stazi 🙂

Lako? Samo zvuči tako… Stigla je poslednja trećina staze, gledam oko sebe, većina trkača izgleda veoma iscrpljeno, polako počinju da odustaju… Trudim se da ne budem jedna od njih, srećom imala sam podršku na trci pa sam se izvukla. Veoma teško uspevam da se podižem, imam osećaj da me telo više ne sluša. Kroz par kilometara shvatam da nije problem u telu, problem je u glavi, u veri da ja to zaista mogu. Dejan mi viče možeš ti to, spusti ruke 🙂 … Ja ga slušam i mislim: Bože, da li je normalan? 🙂 Gledam ga, izgleda kao da ne trči, uživa, i pitam se zašto ja to ne mogu? Zbog čega toliko razmišljam o kilometrima i nekim sasvim nebitnim stvarima u tom momentu. Velikim naporom uspevam da stavim osmeh na lice, krećem da pevam, doduše, samo refrene.

Došao je i poslednji  kilometar, želim da stanem, ali vidim jedno poznato lice koje viče svaka čast, predsednik. Pomislim, gde ću sada da stanem, da se brukam pred čovekom?! 🙂 Tokom trke, trudio se da pruži podršku svim članovima kluba i da ih motiviše kako bi što uspešnije završili. Uredno stoji na mestu gde, iz iskustva, zna da je trkačima najteže i pruža im podršku. Obiđem ja predsednika, i mislim sada mogu malo da stanem, kad ono, Dejan… Kaže nema stajanja, možeš ti to, na samom kraju smo. Ja kao prava, stisnem zube i nastavim dalje… Ubrzo zatim plavi se neka kapija, CILJ….. Kako sam ga ugledala tako sam pojurila, brži članovi kluba nam dovikuju i bodre nas na poslednjim metrima, prolazim kroz cilj, aaaa… Kakvo olakšanje! Ne stajem, ne mogu da se zaustavim, misli i emocije me obuzimaju. Volela bih da mogu to da vam dočaram, ali na žalost teško je taj osećaj staviti na papir.

CILJ!

CILJ!

Sigurno je da u trenucima kada nam je teško, kada želimo da odustanemo i kada smo najslabiji, naš karakter dolazi do izražaja. Tada zaista vidimo koliko smo jaki i koliko smo spremni da guramo napred ka zadatim ciljevima. Zbog toga sam zahvalna na ovom iskustvu jer sam videla koliko sam jaka kao osoba i koliko sam spremna da ostvarim  ono što sam sebi zacrtala.

Zbog toga, pozvaću vas da zajedno istrčimo jednu trku kako bi i sami to osetili. Neverovatan osećaj, zaista…

Arkovci

Arkovci

I za kraj, ovom prilikom želim da čestitam svim članovima kluba na zavidnim rezultatima!

-Ružica Debeljački

 

  • Bojana

    Bravo Ružiceeeee 😀