Vladimir Bogovac
Subota je, rano jutro, dan pred Svetog Nikolu. Dok kroz prozor gledam kako fino zasipaju snežne pahulje, vreme je da se saberu utisci za ovu, 2010. godinu. Ona je donela značajnu promenu u meni i svemu oko mene, ili bar u načinu kako ja gledam na sve. Ta promena je malo neobična ako uzmemo u obzir godinu proizvodnje (koju ću vam otkriti na kraju ovog teksta), ali je došla tačno u pravo vreme, ni pre, ni kasnije, nego baš kada mi je trebala. Kako mi je do sada u životu sve bilo trčanje, sem samog trčanja, odlučio sam da stvari okrenem naopačke. Iskopao sam svoje stare trkačke patike, odradio dva treninga, i sedam dana kasnije već sam trčao na svom prvom maratonu. Štafetno, naravno, jer ipak bi bilo previše… i tako, pošto je od tada prošlo devet meseci, rodio se maratonac koji je u tom svom prenatalnom periodu istrčao pet štafetnih maratona i polumaratona (četiri u Novom Sadu i jedan u Budimpešti), jednu uličnu trku, jedan orijentiring, nebrojeno treninga i pratećih bolova koji su došli i otišli kao da ih nikada nije ni bilo, … I znate šta? Sada sam shvatio nešto što sigurno ne bih da nije bilo tih trka: sve je maraton. Da, sve, bukvalno sve što radite u životu. Sve je mentalni maraton, pa čak i taj pravi, trkački. Samo, teško je znati kako gledati na život kao na maraton dok u životu bar jedan put ne pružite svojim nogama to zadovoljstvo da istrče – maraton. Kada to naučite, znaćete da se sporijim korakom prelaze mnogo duže staze.
Dakle, polako, kako u trčanju, tako i u životu. Ne treba žuriti, kao sto kaže i znak na ovom svetioniku u Novigradu, Istra. Tri čvora, ne brže. Dve stvari nam poručuje ovaj svetionik – prvo, i u mraku se uvek nadje neko ko će da nam pokaže put, i drugo, usporite, stići ćete.
PS: Znam, gledate onu sliku sa početka teksta i pitate se zbog čega sam baš nju stavio. Pa, ista smo godina proizvodnje. A i nije nam to jedino zajedničko…
Ovaj prilog je kompilacija tekstova i fotografija preuzetih sa mog bloga.