Iako je idejni tvorac ove trke, Gospodar Vremena (aka Aleksandar Pavlović) na umu imao da napravi trku na kojoj će nam u našoj večitoj trci sa vremenom pomoći da nam barem taj jedan dan u godini vreme ide na ruku i radi za nas, ja sam uspeo i tu ideju da mu pokvarim.
Na koji način? Na taj način što sam kasnio sa prijavom pa sam malo morao da potegnem veze da upadnem na ovu interesantnu trku i razbijem mu dobar deo koncepta. Ali šta očekivati od čoveka koji je kasnio i na sopstvenu svadbu (bez brige preživeo sam taj dan, ali samo iz razloga jer je i mlada kasnila). 🙂
U svakom slučaju, kao “nagradu” za zakasnelu prijavu sam izvukao pisanje izveštaja sa ove trke. Kazna je još teža jer ko će se sa tog gluvog doba kada se trka organizuje i setiti ko je sve bio, šta radio, istrčao, popio … ko zna, možda sam i pola trke trčeći opet i prespavao. U svakom slučaju pokušaću da se setim svih lepih detalja od ove noćne avanture i baciti ih ovde, na papir.
Razlog zašto sam kasnio na prijavu trke je taj što sam do poslednjeg trenutka bio ubeđen da ću doći da pomažem u organizaciji i što nisam trenutno najspremniji za drumske trke. Ali avaj. Malo lošija istrčana trka nedelju dana ranije na državnom prevnstvu u Apatinu me je nekako ostavila nedorečenim. Još kada sam video da će cela ekipa sa kojom treniram doći, morao sam malo da se podsetim kako to izgleda iz prvog reda, sa staze, da ih malo podržim, da vidim da li neko ne zabušava kada okrenem glavi i sl.. 🙂
Ukratko ću samo pojasniti koncept trke. Krećemo u 02h u noći kada se pomeraju kazaljke na satu, trčimo trku na 21km (ili ko koliko krugova može) i beležimo vreme. Čovek bi rekao, trka kao i svaka trka. Pih. Ali nije baš tako. Jer vreme se vraća unazad u 03h te noći i svima koji istrčimo polumaraton se vreme umanjuje za jedan sat. Automatski vam je konačno vreme polumaratona umanjeno za sat. Što bi rekli, nema laži, nema prevare. Sve je regularno, pa čak imate i dobru šansu da oborite i svetski rekord ako trku završite koji minut brže od pejsa za 2h.
Naravno da sam ja to sve imao na umu uz dobro druženje, uvek dobru okrepu koja je opšte-prisutna na svim našim trkama (trkama koje organizuje ARK Fruška gora). Ali naravno da mi je nakon dugog dana i rada u polju dan pre, jako primamljiva ideja bila da poklopim alarm kada mi je zazvonio u 1h. U tom trenutku čovek ne zna da li je legao da spava ili se budi. Sva sreća od 50 posto šanse sam izabrao onu pravu polovinu i uvideo na da sam krenuo da ustanem i krenem na trku. 🙂
A na trci, sva poznata vesela lica. Ako mislite da sam ja luckast da posle celog dana fizikalisanja dođem u gluvo doba da trčim po praznom keju i trkam se sam sa sobom, tek da čujete kakvih je tamo još bilo. Većina njih je samo par sati pre trke već istrčala jednu trku u Ečkoj i opet došla da trči. Moj deda bi je u takvim situacijama govorio, evo kao da se sada sećam “Budi bog sa nama, kakvih sve ima na ovom belom svetu.”. Što je najgore, ja se lagano u toj grupici sa zadovoljstvom prepoznajem. 🙂
Nakon čestitanja na ličnim rekordima, postoljima, dobrim istrčanim vremenima ekipi sa kojom treniram nakratko bacim pogled na okrepu a tamo svakakvih đakonija. Od ića (kolača, keksića, voća, grickalica….) pa do pića (rakije, kuvanog vina, čaja, soka …). Moram vam reći da je u takvim trenucima potrebna zaista jaka volja čoveku da se odupre da ne ostane da “pomaže” tu na toj startnoj / finiš liniji umesto da trči. Ali eto, kada se ipak smoglo snage skloniti pogled od tog šarenog posluženja startna linija i staza su opet izgledale kao jedini izbor.
Ja sam planirao to veče jednu konstantnu trku. Da se ne lažemo nisam planirao da se štedim, ali takođe nisam planirao ni baš da me unose u stan u kasnim satima. Šta bi mi komšije rekle posle kada saznaju da su me doneli trkači jer sam se raspao na trci a ne u kafani (opet se vraćam na dedinu izreku “Budi bog s nama …..”), 🙂
U svakom slučaju, trka jeste bila interesantna, pola trke sam diktirao svoj tempo, drugu polovinu sam pustio Borisa Činčurka da pređe napred u nameri da ga pratim da on preuzme malo diktiranje trke. Međutim, jako brzo sam uvideo da mi takav razvoj situacije ne odgovara, da nisam spreman trenutno za takvu avanturu i do kraja sam trčao svoju trku uživajući u večeri, posmatrajući šta se sve događa na stazi, ko kako trči, bodreći ostale trkače u mimotrču. 🙂
Na kraju osim drugog mesta, lepe medalje, kuvanog vina i pomenutih đakonija sa početka trke sam zaradio i jedne fine upale mišića.
Čučanj mi je te noći postao iluzorna imenica. Ali opet, nije mi žao što sam prekinuo san i došao da se družim sa ekipom te večeri. Što bi rekli i opet bih sve isto ponovio. 🙂
Druženjem sam prezadovoljan, trkom sam takođe zadovoljan. Koliko sam spreman toliko sam trenutno i istrčao, a to je bolje nego nedelju dana ranije na prvenstvu države u polumaratonu. Tako da sam ja sve svoja iščekivanja ispunio uključujući i ona da me ne unose u stan nakon trke. Mada iz ove perspektive kada razmišljam bi mi to možda i odgovaralo jer bih imao štošta da kažem istom ovom Nenadu koji je pre nekoliko meseci učestvovao u kupovini duplex stana i koji sada ufće i pufće dok ide gore dole sa ovim upalama mišića. 🙂
Sve u svemu, vidimo se mi i sledeće godine na ovoj trci (pored staze ili na stazi) a ja ću dotle raditi ili na ispravljanju stepenica u stanu ili na popravljanju forme.
Laku noć i napokon malo sna. 🙂
Aleksandar Pavlović
Aleksandar Dumić