05. aprila održano je 2. kolo Vojvođanske treking lige na Vršačkim planinama. Ukupno je učestvovalo 115 planinara i trkača iz Srbije i susednih država. Organizator, PSD Vršačka kula se potrudio da sve učesnike domaćinski ugosti i da im pruži lep provod u prirodi. Fruškoogrci nisu propustili ovaj događaj za koji su se vredno spremali nekoliko meseci unazad.
Boje našeg kluba branili su Zoran Marković, Bojan Ćulibrk, Damjan Gatarić, Katarina Pohlod, Biljana Čonkić, Ivan Simić i Dejan Nikolić. Zoki, Bojan i ja smo još branili boje Planinarskiog Smučarskog društva Železničar, ipak je to bila planinarska akcija. 😉 Ovo nije prvi put da idemo na Vršačke planine (izveštaj sa prethodnih akcija možete ovde pogledati) tako da smo se već osećali kao kod kuće jer smo poznavali ljude, okruženje i što je najbitnije samu stazu koju je organizator pripremio za nas, ljubitelje prirode.
Za učesnike bile su ponuđene tri staze. Prva staza u dužini od 15.8 km i 815 metara uspona. Druga staza u dužini od 23.8 km i 1025 metara uspona. I treća staza, 34.6 km dužine i 1548 metara uspona. Naravno, svi fruškogorci su se odlučili za treću, najtežu stazu. 🙂 Vremenski uslovi su bili idealni. Jak vetar, kiša a kasnije i jako Sunce učinili su da provod na stazi bude nezaboravan.
Na Vršačke planine dolazimo u petak navečer u planinarski dom Široko bilo. Domaćinima doma smo već dugo poznati pošto smo već dva puta bili kod njih. Cilj je bio da se na miru odmorimo i pripremimo za sutrašnji dan. Međutim to je bilo nemoguće jer je Damjan, moj cimer, cele noći puštao neke čudne zvuke, kao testera, zbog koje nisam mogao spavati. Isto je Zoki radio u susednoj sobi. Tako da smo Bojan i ja bili osuđeni na besanu noć. Razumem ja to sve, ipak smo mi bili konkurencija jedni drugima i momci su preduzeli određene mere kako bi neutralisali favorite. 🙂
Sama organizacija je bila na visokom nivou. Novina u registraciji učesnika i evidentiranju vremena postavili su standard i velika očekivanja za naredna kola treking lige. Sama staza je dosta tehnički zahtevna jer konfiguracija terena nije bila sve vreme ista. Od učesnika se zahtevala velik opreznosta jer se išlo po makadamu, šumskoj stazi, asfaltu, zemlji i stenovitom terenu. Markacije su bile dobro uočljive i postavljene na ključnim mestima, tako da je postojala jako mala verovatnoća da se učesnici izgube. Okrepe su bile postovljene na nekoliko kontrolnih punktova i sam vidi kontrole prolaza i čekiranja učesnika je dobro bio organizovan tako da nije postojala mogućnost za skraćivanje staze. 🙂 Naravo, uvek postoji prostor za unapređenje i oni su usmeno preneti organizatorima tako da ovde to neću spominjati.
Fruškogorci su ostavarili zapažene rezultate na stazi od 34.6 km:
1. Mesto (generalni plasman): Zoran Marković u vremenu od 3 časa i 29 minuta.
1. Mesto (žene): Katerina Pohlod, u vremenu od 4 časa i 43 minuta.
2. Mesto (generalni plasman): Bojan Ćulibrk u vremenu od 3 časa i 42 minuta
5. mesto (generalni plasman): Dejan Nikolić, u vremenu 4 sata i 13 minuta. 🙂
7. mesto (generalni plasman): Damjan Gtarić, 4 sata i 34 minuta.
Na stazi od 23.8 km, Ivan Simić je zauzeo 4. mesto u vremenu od 3 sata i 2 minuta
Biljana Čonkić na istoj stazi je zauzela treće mesto u kategoriji dama, u vremenu od 4 sata i 3 minuta.
Rezultate možete videti ovde.
|
|
Za sebe mogu reći da sam probio led što se tiče iskustva na ovakvim manifestacijama. Nije mi bio cilj da se takmičim niti da jurim neko vreme jer još uvek moram da jedem pasulja da bi se približio momcima sa slike (ako u budućnosti to uopšte budem i želeo), već cilj mi je bio prvenstveno da uživam u samom događaju, prirodi i da testiram sebe da vidim koliko sam spreman i koliko mogu da guram kada mi je teško. Nije bilo ni malo lako, dvaput sam izvrnuo zglob na istoj nozi, dvaput sam se gubio na stazi, očekivano 🙂 , produvao me vetar zbog čega sam sada promukao i pod temperaturom. Ali to su normalna iskustva i treba ih spremno dočekati i ne zaboraviti zašto voliš da mučiš sebe. 🙂 Zglob je u redu, nije otečen.
Zadovoljan sam, jer sam uvideo da sam u glavi dosta jak. Išao sam svoju trku, fokusirao sam se samo na sebe ne obazirući se ko je ispred a ko iza mene. Naravno, imao sam dosta psiholoških padova i udaranja u zid tokom trčanja, možda iz razloga što sam trčao sam skoro sve vreme. Ali to su samo misli i sumnje koje te prate u glavi, kada mi je bilo teško ubrzavao sam kako bi se razdrmao. Bilo je trenutaka kada sam želeo da odustanem, pogotovo kada sam bio nezgodno izvrnuo zglob i poljubio šumsko tlo. Ali i tada brzo sam se otresao i nastavio dalje. Poslednja deonica staze je bila najteža, poslednji dugi i teški usponi na Đakov vrh i Vršačku kuli i dosta tehnički zahtevna staza, kamenita pogotovo na nizbrdicama, dosta su me fizički i psihološki iscrpeli. Tu sam uspeo da smanjim zaostatak i dostignem Nikolu Peraća. Do cilja sam trčao zajedno sa njim.
Ukratko, jedno lepo iskustvo i retrospektiva na čemu još treba da radim. Fizička sprema i tehnika trčanja nizbrdo su akcenti na kojima treba da poradim u narednom periodu kako bi na narednim sličnim planinskim akcijama mogao da izdržim veći napor i što je najbitnije da istrčim stazu bez povreda.
Bitno je imati u glavi prava očekivanja od sebe i prave razloge zašto se baviti ovakvim vidom aktivnosti. Za mene lično ovo ne predstavlja sport, već životni stil. Način da deo svog slobodnog vremena provedem u prirodi sa dragim ljudima. Međutim, bez obzira da li planinarili, trčali, ili penjali, fizička spemnost i znanje u bitni faktori koji utiču na to da li ćemo spremno dočekati sve izazove i nepredviđene situacije koje priroda postavlja pred nas.
Ova treking liga je bila usputna stanica za mnogo veći događaj na koji fruškogorci idu, 10 maja i Eco marathon u Rumuniji gde će biti izuvanja iz gaća koliko je staza teška. Jedva čekam. 🙂
Aleksandar Pavlović