Iako je ovo tek treća iteracija maratona u Crikvenici, u trkačkoj zajednici on već ima kultni status. Nije ni čudno što je tako: divni ljudi, super organizacija i staza koja svojim većinskim delom vodi pored obale Jadranskog mora. Naravno obezbeđen prevoz i smeštaj od strane najboljeg organizatora putovanja na trke Zdravka Mišovića dodatno doprinosi odličnom doživljaju celog događaja.
A ekipa je najbolja! Trkači iz celog regiona su se skupili da istrče jednu od poslednjih trka u ovogodišnjoj sezoni, i svi su opušteni i super raspoloženi. Došli su tu da uživaju i u dobrom društvu istrče svoj polumaraton (21.1km) ili maraton (42.2km). Bila je i Trka građana na 10km ali to je uglavnom za decu (šalim se, i tamo je bilo dosta super trkača).
Naš put je krenuo u omanjem autobusu u ponoć iz Novog Sada, pa preko Beograda i Zagreba u veselom raspoloženju do Crikvenice, na severu Jadranskog primorja. Sve je prošlo bez ikakvih problema, pa smo se ujutro polunaspavani i ukočeni našli Crikvenici oko 10am. Pravac u naše hotele, hostele i slične varijante pa onda okupljanje u centru kako bi zajedno uživali u morskom vazduhu na dokovima. Sve je tako brzo proletelo i vreme pasta partija se primaklo u par trenutaka popunjenih šetnjom, fotografisanjem i izmotavanjem po obali.
Pasta parti u Crikvenici je najbolji pasta parti u regionu! Pored više vrsta paste (uključujuci plodove mora), parmezana i ostalih dodataka, živa muzika i sjajna atmosfera sve izdižu na dodatni nivo. Rečima mog kolege Peđe: “Došao sam očekivajući puno, a dobio još više”. A posle paste ide se naravno na palačinka parti! I to kakve palačinke, specijalni recept (Sasha, Milos i Tasha znaju detalje) i vešto obrtanje od strane Miloša a manje vešto pečenje od strane mene su rezultirali naujukusnijom poslasticom okruglog oblika. Što mi je nedostajalo u kvaliteti nadomestio sam kvantitetom pa sam u jednom trenutku pekao dve palačinke u dva tiganja simultano, pomalo i pritisnut gladnom gomilom željnom ugljenih hidrata.
Konačno nedelja jutro, rano ustajanje i pažljivo punjenje stomaka hranom koja ce se brzo svariti i popuniti sve zalihe glikogena. Plus jedan vitamin C za svaki slučaj, da se nađe ako bude hladno. Start trka je odlično raspoređen, maraton u 10am, polumaraton u 10:30am a trka građana u 11am. Sve ukupno 719 prijavljenih trkača, što je super brojka za stazu od dva kruga za maratonce gde se trči u oba smera jednom ulicom. Trku sam započeo u sjajnom društvu: Biljana (pobednica maratona na Adi), Miljurko (legendarni šmeker), Aleksandar (saborac sa Sljemenskog maratona) i Srećko (maratonac koji je obišao pola sveta). Ubrzo je svako od nas trčao svojim ritmom, dok je oko nas kružio Miljurko sa svojim fotoaparatom.
Staza je umereno brdovita (malo preko 700m pozitivne visinske razlike), i T oblika (postavljeno naglavačke). Najveći deo smo stvarno proveli trčeći pored obale dok je more zapljuskivalo hridi ispod nas i dizalo vodu do same staze. Dan je bio vedar i sunčan, i bio bi idealan da nije bilo vetra. Staza uz more je bila pod konstantnim naletima vetra i to uglavnom sa boka, mada je bura znala povremeno da nastupi direktno u lice kako ne bi svaka uzvrdica bila previše lagana. Sva sreća što su mi polu-brdski treninzi (krug preko Trandžamenta) postali redovni pa sam se bez problema nosio sa svim usponima.
Ali klanac je bio druga priča… U prvom krugu još i nije bilo strašno, jeste da bura duva sa naletima vetra od oko 80km/h i da zanosi trkače levo-desno po stazi ali sa pravilnim položajem tela i gravitacijom na našoj strani moglo se pregurati na ulasku u klanac. Drugi deo je vetar u leđa pa se taman nadoknadi vreme izgubljeno na prethodnom delu. Ali u drugom krugu se vetar pojačao i po nekim izveštajima prešao 100km/h (informacija nije proverena). U svakom slučaju tada je nastupio haos na stazi. Ljudi se grčevito bore da idu napred, ili da uopšte ostanu na zemlji. Ja sam se trudio da trčim sve vreme, što sam i uspevao samo ne uvek napred. Na momente sam trčao i unazad, iako sam se skokovima odgurivao nasuprot vetru. A lice izloženo jakom vetru već dobro osoljeno morskim vazduhom se skrivalo jednom rukom, dok je druga čuvala broj na grudima da ne odleti. A onda je vazduh postao nedostupan, jednostavno prebrz da se udahne. Na momente sam verovatno ličio na ribu na suvom, pa je sva sreća da to nije potrajalo. Odlučno sam pregurao okret u klancu uz zapanjene poglede vatrogasaca koji su se skupili u svojim kolima na kontrolnoj tački. A onda vetar u leđa i rad nogu kao makazicama kako bi se iskoristila pozitivna situacija. Bilo bi to super da već nisam u dugu sa kiseonikom pa me vetar gura brže nego što mi prija a ponekad i ne ide u smeru staze nego preko bankine.
Čim se pregura taj deo staze, ostalo postaje uživancija – opet se vraćamo moru i prolazimo kroz centar gde ljudi bodre celim putem i na razglasu uzvikuju tvoje ime. Odličan doživljaj i pravi trenutak za boost u motivaciji. Kada sam uspešno pregurao 30 kilometar znao sam da cu izdržati do kraja kako treba. Staza ispred nije laka, i mlečna kiselina se već nagomilala ali cilj je bliže svakim korakom. Ali još nije gotovo i kažu da je zid oko 35 kilometra pa tako stvarno i bi. Telu je jednostavno dosta i imam grčeve u butinama koji se pojačavaju svakim kilometrom (sva sreća pa me ni u jednom trenutku nisu do kraja stisnuli da ne mogu da pomeram noge). Između 34. i 35. kilometra dobijam signale iz tela i mozga: “Dosta više!!! Hoću da prestanem! Gde je krevet?!” Ponovim sebi da je ispred mene još samo oko 8km i da je more baš lepo pa nastavim dalje dok je ta želja za prestankom polako bledela. Ali preostali deo staze nije šala, pa kreću fizički problemi: Stomak malo zeza ali podnošljivo, jedva da se oseti; Desno koleno struže ali prebacim se više na prste pa bude bolje. Levi kuk kao da se odvaja od karlice, ali gaženje prstima i to sređuje. Međutim kada je krenuo neki talas da mi se širi od sredine grudi ka vratu i da me guši – već nije šala. Prebacujem brzo na puls-metar koji u tom trenutku pokazuje 250 bpm. Ludilo! Znam da je nemoguće ali ipak usporavam tempo i spuštam ga na 170 bpm. To je već normalno za mene i mogu još ovih 6-7km da se preguram tako. Paralelno sa tim se pojačavaju grčevi sa butinama pa vadim keca iz rukava, tj Magnezijum Direkt iz džepa na leđima. Instant rezultat i grčevi kao rukom odnešeni dok se ja davim sa suvim ustima. Sva sreća pa je okrepa bila lepo raspoređena tako da sam i to brzo rešio sa časicom vode. Ipak, efekti Magnezijuma ne traju dugo i grčevi počinju polako da vraćaju posle 10tak minuta.
Nema frke, sada sam ja već oko 4km od cilja što mogu da pretrčim i na iglama ako treba. Kako vreme nemilosrdno protiče u meni se ponavlja ideja da istrčim maraton ispod 4 sata. Ako nastavim ovako uspeću ali ne sme ništa da se desi. Oprezno nastavljam sledeća dva kilometra slušajući noge i prateći otkucaje srca na satu. Oči već gladno traže oznake na stazi, kako bi pravilno tempirao završnicu. Od znaka 40km ubrzavam postepeno tempo obarajući vreme za svaki kilometar dok konačno nisam video cilj i poleteo poslednjim atomima snage ka njemu. U butinama i listovima je sevalo od grčeva, ali od fokusa na sat na cilju ih nisam ni primećivao sve dok me neka lepa devojka nije okitila finišerskom medaljom.
Deset meseci i deset dana kako sam počeo da se bavim trcanjem, i istrčao trening od cela 2 kilometra, uspeo sam da ispunim sva 3 cilja koja sam sebi postavio za maraton:
- Završiti ga
- Istrčati celom duzinom
- Postići vreme ispod 4 sata
Zvanično vreme na maratonu u Crikvenici je 3:57:59, To je oko 50 minuta brže od maratona u Atini od pre samo 3 nedelje (tamo sam imao ozbiljne probleme sa sunčanicom u drugoj polovini i jedva ga završio na nogama). Potpunu statistiku možete pogledati na Garminovom sajtu: http://connect.garmin.com/activity/411207030
Zadovoljan završavam sezonu za ovu godinu i radujem se novim treninzima, druženjima sa super ekipom na stazi i van nje, kao i trkama sledeće godine.
Za kraj par saveta na osnovu mog iskustva, verujem da svi znate da ako imate jaku motivaciju/odlučnost da sve možete pa ću se fokusirati na konkretnije stvari:
- Dajte vremena telu da se adaptira i navikne na distance, nemojte prebrzo podizati dužine i uživaćete u svakom treningu/trci.
- Nokti nisu misaona imenica za maratonce, ja i dalje imam svih deset na nogama (neki su doduše sumnjive boje). Bitno je u kakvoj obući trčite tj da ima dovoljno prostora napred, i kakve čarape koristite.
- Slušajte sebe dok trčite: disanje i korake, dobar ritam je neophodan kao i forma koju često izgubimo kada se umorimo. A trčanje sa lođom tehnikom višestruko brže umara nego dok imamo pravilno držanje, meke korake i usklađene pokrete ruku i nogu.
Želim vam sve najbolje i puno sreće u novoj trkačkoj sezoni!
Aleksandar Pavlović