5. 7. 2025.
Буђење још пре аларма, мозак размишља, а душа стрепи да се упознамо.
Тара.
Дивља.
Неукротива, а опет Дама.
Срдачно је прихватила сваки мој корак.
Пар пута је успела да ме опомене – у тренутку тоталне дивљине у дубокој шуми; поскоци су ми били као ланету које испитује своје станиште. Али авај, не да се она, већ наредни корак опомена, “не иди главом под облаке, испрати сваки свој корак погледом”, каже Она мени.
Километри су се низали, предели, а погледи тек.
Последњих 5 километара креће мука у глави, тешки кораци и тежња када ће сат откуцати 29. километар. Никог око мене. Тишина и одзвањање сваког корака у глави. Но, шаље Тара поветарац у леђа ми, гурајући ме. Сада и сама тера да не гледам у корак већ испред себе, јер ево га тренутак где само чујем “иии ево је Милена Станојловић, из АРК Фрушка гора”.
Хвала Тара, драго ми је да смо се упознале.
Виђаћемо се још.
Горан Раичевић
VesPa