Mala ali odabrana ekipa je odlučila da se priprema za polumaraton u Lousanne-i, u Švajcarskoj. Mirko je već tamo, Boško i ja na 200km severnije, a nešto kasnije nam se pridružio i Rajko (hm on je od Mirkove žene sestre dečko 🙂 hehehehehe).
Uglavnom, trka se približava, uredno vodimo google dokument sa evidencijom ko je koliko prešao, svima sve vidljivo, što je često dobra motivacija ako se ulenjiš a vidiš da je ostatak ekipe već upisao dva treninga a ti nijedan…
Došao je momenat da se prostudira profil staze, kako bi se napravila strategija, hmmm to je uglavnom Bošku bitno, meni pužu je svejedno, ja idem lagano pa kakav god da je profil 🙂 Obzirom da je Mirko na licu mesta buduće trke, Boško ga priputa:
“Profil cele staze:
http://www.lausanne-marathon.com/pdf/Profil%20parcours.pdf
Mirko, jesi ti ovo trčao? Imas li neke specifičnosti da podeliš s nama? :)”
Mirko odgovara:
“Veći deo staze je put pod nogama. Može biti od asfalta, betona, ponekad zemlja. Saznao sam iz lokalnih izvora da je ispod svega toga svakako zemlja (made in Switzerland, provereno).
Uglavnom je na otvorenom, ne računajući nebo. Znaju da postave oblake i sunce kad im je lep dan, mada mislim da je organizacija za to nesigurna iz godine u godinu. Imaš jedan deo po gradu koji je pun kuća i zgrada. Onaj deo koji nije ima vinograde, tako da nije dobra zavetrina. A da – vetar. Može ga biti, pošto je brišući prostor zbog jezera. Iz istog razloga, voda je dostupna na većem delu staze.
Elem, koncept je u glavnom da postavljaš jednu nogu ispred druge i trudiš se da trčiš u istom smeru kao i svi ostali. U suprotnom ceš biti orginalan, ali ne i previše dobro kotiran (provereno). Kada pocnu da vrište na tebe znači da si uradio jednu od sledećih stvari:
– prošao kroz cilj
– stao da se olakšaš u delu koji nije predviđen za to
– krenuo da uhvatiš čašu osveženja od zgodne asistentkinje staze, ali promašio metu i ruka ti je završila na socijalno neprikladnom mestu njenog tela. O ovome nemam pojma, ali mogu iz pouzdanih izvora reći da neće podići tužbe protiv tebe, ma sta pričali u tom trenutku.
Ljudi su skloni da tapšu ili zvekeću zvoncima. Na oba je potrebno osmehivati se. Ako ti neko dete pruži ruku za “high five” pokušaj da mu ne uzvratiš udarajuci ga po glavi umesto po ruci.
Eto toliko mogu da se setim onako na brzaka. Javi ako te jos nešto interesuje”
Što je Boško i rekao, Mirko samo nam nisi objasnio kako se diše 😀 😀 😀
Eto, ako vam neko da opis staze u ovakvom obliku, znajte da je to naš fruškogorac Mirko, koji se trka sa puževima, bude skroman pa kaže da na njegovim treninzima puževi često vode ;), ali svakako vam nabaci osmeh na lice, i želju da tu stazu pređete kakva god da je 😀
Aleksandar Pavlović