Noćno planinarenje – Golija

Vikenda 29/30. maja 2010.godine, Klub putnika srbije je organizovao Peto tradicionalno godišnje planinarenje – noćni uspon na Jankov Kamen (1.833mnv), na Goliji. I članovi ARK Fruške Gore su učestvovali, Boško Stupar, Bojana Kačar i Viktor Kerkez. Putanja je zamišljena na sledeći način: Vozom NS-BG, presedanje u drugi voz Beograd-Požega, kombijem Požega-Ivanjica-Golija (kamp). Polazak vozom iz Novog Sada je bio u ranim jutarnjim časovima, gde nas je i kiša velikodušno ispraćala, odakle je 20ak mladih entuzijasta krenulo ka Beogradu, gde nas je dočekalo još toliko drugara.

Standardno za našu železnicu, voz je kasnio u dolasku, a beogradska ekipa je svim snagama zadržavala voz ka Požegi koji je naravno baš na vreme kretao iz Beograda. Veliki rančevi su skakali po leđima, vreće i podloške klackale tamo-amo, dok je nas 20ak trčalo ka vozu…avantura… Dvoje nažalost nije uspelo, pa su se nekako drugačije prevezli do Požege.

Malo smo sedeli jedni drugima u krilima, beše gužva do Valjeva, no to se dalo očekivati! Po redu vožnje stižemo u Požegu, polazimo ka Ivanjici, kiša nas prati, a mi razgledamo malinjake kroz zamagljene prozore…

Ulazak u grad i kratko zadržavanje u samom centru. Nastavljamo dalje, putem svežeg vazduha, mirisa sremuša, četinara… Obilazimo i Rimski Most na putu za Goliju.

Dolazak u kamp, brže bolje širimo šatore jer kiše opet počinje, vadimo kabanice, u toplu odeću jer temperatura poprilično niska. Kiša i dalje pada, a padala je i danima pre toga, sve je natopljeno.

Šator prokišnjava, stvari se guraju u sredinu, hladno je, prostora malo, stvari puno, a i vetar se pridružuje, sve u svemu nevreme! Nekako se snađosmo, i kad se utiša, dođe i san na oči! Valja prebaciti koji minut, jer pešačenje počinje u 1h ujutru a prethodne noći 3 sata sna! Probudili se a napolju hladno, noge mokre, vatra cvrči, mokre grane, mokre šišarke, suše se čarape i patike.

Još malo odspavali pa došlo i vreme polaska u planine! 1h ujutru, hladno je i magla se spustila u našu malu dolinu, ali je kiša prestala! Obukli smo sve što imamo, od kapa, kabanica, šaleva, zimskih jakni, ko je šta poneo. Mesečina predivno obasjava put, lampe nam ni ne trebaju, a vetar na putu mestimično briše i produvava.

Prvih 5km put nas vodi asfaltom kroz pretežno četinarsku šumu. Zagrevamo se hodajući i skidamo sloj po sloj odeće. Naredna 3km makadam, vetar, fin tempo, pošalice i druženje.

Stižemo do podnožja crne skijaške staze u izgradnji, odatle nas čeka 2km penjanja po stazi, mraku, vetru. Na kraju nagrada: sam vrh – Jankov Kamen (1.833mnv). Već je bilo oko 4h ujutru kad smo stigli na vrh i širimo zastavu, da se zna!

Neverovatna hladnoća i vetar koji potpomaže! Opet smo obukli sve što imamo, a i dalje hladno! Dočekujemo izlazak sunca, uživamo u pogledu i bojama koje se stvaraju na nebu. Odjednom spušta se magla i u roku od nekoliko sekundi gubi se iz vidika sve što je više od 5m udaljenosti a zajedno sa vidikom i naša telesna temperatura.

Vreme je da silazimo putem kojim smo došli. Što smo niže, to je toplije, već je dan i sve je sada iz drugačije perspektive nego po noćnom dolasku. Susreli smo se sa nekoliko daždevnjaka, puževa golaća…

Dolazimo u kamp, kupanje na česmi, kratka dremka, pakovanje stvari, šatora i povratak za Novi Sad! Još jedno prelepo iskustvo, u bogatoj i još poprilično netaknutoj Goliji! Vidimo se i sledeće godine na noćnom pešačenju, a to će biti neka nova, opet zanimljiva destinacija…