Izazvali smo Valjevo – Uspešno!

Da avanturističke trke nisu avanture samo na takmičenju pokazali smo i ovaj put. Ništa nije išlo glatko, ni onako kako je planirano, ali smo ipak stigli tamo gde smo trebali kad smo trebali!

Dolazimo na autobusku stanicu u Beogradu, i na mestu gde smo očekivali bus za Ljuboviju pronalazimo kombi koji je već bio dupke pun i nije bilo mesta ni za stajanje! Budući da se do Ljubovije putuje oko 4 sata nije dolazilo u obzir da stojimo, sve i da smo mogli da stanemo u kombi. Autoprevoznik Banebus nije najavio manje vozilo, a stanica je prodavala karte.

Rezultat je bio gomila revoltiranih ljudi koji zahtevaju rešenje sad i odmah, i ne dopuštaju da kombi ode iz stanice dok se ovaj problem ne reši! Gazda Bane je morao da reši nekako “novonastalu krizu” i Bojana i ja se smeštamo u Lastin bus za Loznicu gde je dogovoreno da nas on lično dalje vozi! Od katastrofalne situacije dolazi do preokreta, gde mi putujemo u ekstra komfornom busu sa klimom i stižemo vrlo brzo u Loznicu gde nas je čekao mladić kojeg je Bane poslao da nas vozi do Ljubovije.

Novi Peugeot 307 2.0 HDI, zavidna udobnost i mi smo za manje od sat vremena u Ljuboviji! 🙂 Karte nam niko nije ni pogledao… A mi se navozali! Elem, stigli smo gde treba i kroz pola sata po nas dolazi Nemanja iz ekipe Wild Serbia. Nešto pre ponoći stižemo u kamp negde na obali Drine u blizini Ljubovije. Atmosfera predivna…

Ovo nam je druga avanturistička trka ove godine i time možemo da se smatramo vrlo iskusnim i da svrstamo ARK Fruška Gora u ozbiljnog takmaca na takvim događajima 😛

Kao što je u najavi rečeno, ova Avanturistička trka je bila malo ozbiljnijeg sadržaja od one na Tari (koja je bila jednodnevna), budući da je Extreme kategorija imala takmičenja u trajanju od 4 dana (3 dana efektivno). Druge dve kategorije su kraće trajale: Adventure kategorija 2 dana i Trek kategorija samo jedan – poslednji dan takmičenja. Bojana Kačar i ja smo učestvovali u ovoj trećoj, najlakšoj kategoriji, jer nam obaveze na poslu nisu dozvoljavale da skakućemo po planinama radnim danom…

Ujutru se spremamo za start i čekamo da Extreme kategorija završi sa plivanjem u led ledenoj Drini i popne sve članove uz konopac vezan za granu. Sa našim ljutitim rivalima, Bobom i Momčilom razrađujemo taktiku. Bojana i ja se opremamo kompasom i mapom, te bonžitama i kikirikijem, a Boba i Moma hlebom, kulenom, fotoaparatima i objektivima! Oni su isplanirali sve ishode, pa tako i onaj da ih niko ne pronađe nedelju dana u šumi 😀

Bojana i ja krećemo prvi po groznoj vrućini u 10:30. Početak po asfaltnom putu, uskoro skrećemo na makadam, prolazimo pored ribnjaka pastrmke i uskoro se prvi put gubimo i poklanjamo ostalim timovima barem 20min prednosti…

Po povratku sprečavamo Bobu i Momu da i oni isto pogreše i nastavljamo da jurcamo dalje! Uskoro stižemo i prvi tim, sa kojim smo se još neko vreme preplitali. Dolazi i deo sa ekstremnim penjanjem i silaženjem na 30+ stepeni. Umivamo se u potoku i nastavljamo dalje! Uspon je bio strm. I težak. Vrlo težak. Gubili smo vodu, i telesnu masu na očigled znojeći se neverovatno… Na kraju uspona gubimo vodeći dvojac i nastaje naše sledeće gubljenje…

Ovaj put nismo hteli da pametujemo, već smo hteli da budemo sigurni kud idemo, i u tom razmišljanju gubimo novih pola sata na šećkanje levo desno i gledanje u kompas i kartu… Nema veze. Uskoro se vraćamo na stazu i giljamo!

Vrućina je sve veća i sunce nemilosrdno prži. Staza nas na sreću nije više mnogo mučila, tako da polagano napredujemo i giljamo. Usput obilazimo neke timove koji prave prevelike pauze.

Posle malo gubljenja po selima unaokolo i pentranja, izbijamo na put “koji ne možeš promašiti” i njime manje više nastavljamo do kraja našeg Trekinga. U početku ovog dela je i bilo malo šume (i sečenih drva i konja i par ljudi), ali je kasnije staza bila prilično dosadna. Vrućina poražava, a kilometri se nižu. Pred kraj se odlučujemo da malo potrčimo i poslednja dva kilometra giljamo kao pravi, i ulećemo u cilj kao prvi u Trek kategoriji! 🙂

Neizmerna sreća što smo došli na trku, i što je gotovo, a zatim i oduševljenje tušom. Hrana je bila melem a opekotine od sunca nemilosrdne. Valjalo je malo odmoriti pre večernje žurke.

Ceo događaj je plenio pozitivnim nabojem, i energija je rasla kako su timovi pristizali u cilj nasmejanih lica. Slobodan i Momčilo stižu u cilj treći u Trek kategoriji, bez imalo gubljenja na stazi! Svaka čast momci, postali ste profi 😉

Veče je kulminiralo pasuljom u ogromnom loncu za sve, i ekstra žurkom ispred planinarskog doma. Isti ljudi, koji su prošli kroz sve i svašta na ovom takmičenju, bili gladni i žedni, izgrebani i ispovređivani, izgoreli na suncu, igrali su kao da su tek došli u kamp iz grada! Zaista sjajno zezanje i završetak dostojan ovakve trke.

Sve pohvale ekipi Wild Serbia. Zaista su napravili sjajan događaj koji je okupio entuzijaste i ljude bogatog duha, ali pre svega im čestitam na profesionalnosti kako su sve izveli. Bezbednost je bila u prvom planu. Uvek se znalo ko šta radi i šta se događa i samo takmičenje je sjajno funkcionisalo bez šljaštećih svetlosnih efekata i skupih reklama. Šatori, čeone baterijske lampe (kojima smo na žurci simulirali disko) i jedan baner.

Spavamo kao zaklane klade u našem šatoru i čekamo proglašenje sutradan. Razmenjujemo utiske sa trke, delimo radost sa Bobom i Momom. Posle proglašenja pobednika, lagano kupimo prnje i bežimo pred dolazećom olujom.

Boba i Moma nas voze u Beograd i ceo događaj krunišemo jednim onako domaćinskim šiš ćevapom 🙂

Sjajno!