Petak jutro, ne preterano rano, krećemo nas četvorica (Dejan Nikolić zvani Deki, Ivan Milovanović, Jovan Ponjević i ja) na put ka najdubljem kanjonu Evrope, koji je produbila reka Tara u zemlji prelepih planina, Crnoj Gori. Posle 8 sati ugodne i opuštene vožnje sa velikodušnim pauzama, stižemo u Grab kamp na samoj obali Tare, otprilike pola sata pre zalaska sunca. Više nego dovoljno da iskusni kamperi kao Deki i ja dignu šator za vreme dnevne svetlosti, pa smo prvo obavili prijavu i uplatu kamp mesta, a onda se bacili u potragu za odgovarajućim mestom za našu vilu, ovaj šator.
Sam kamp je lepo uređen, sa bungalovima, klupama i stolovima, fensi tuševima, WC-ima i lavaboima iznad kojih se nalaze neka ogledala, ne znam čemu služe tu u prirodi. Travnata podloga je uglavnom mekana bez stena na površini ali je već posle par centimetara dubine puna stena koje otežavaju pobijanje kočića za šator, pa ipak završavamo poslednje momente montaže pipajući u mraku. Posle toga pravac večera, kraće pozdravljanje i druženje sa gomilom dragih ljudi i vrsnih trkača, pa na rano leganje kako bi se dobro odmorili pred trku.
Zora svanula a sunca još nema… Naime u kanjonu se sunce kasno pojavljuje iza okolnih litica, tako da je naše ustajanje u 6 sati bilo dočekano hladnim vazduhom posle noćnog pljuska, polumokrim patikama koje je vetar oslobodio iz predsoblja šatora ali i popunjenim kampom. Ceo bus trkača i planinara je stigao u toku noći i broj šatora se utrostručio u međuvremenu, biće ovo još jedna vesela trka u organizaciji Skyrunning lige Srbije.
Sa radošću konstatujem da se vremenski uslovi razvijaju u dobrom pravcu, biće prohladno i kišovito, idealno za višesatno trčanje! Lagani doručak, banana i dva kuvana jajeta, kako ne bih opteretio stomak pred trku pa onda zagrevanje i priprema tela za predstojeće napore. Od opreme ne nosim mnogo, bandanu na ruci i super-lagani ranac sa mehom vode koji punim ispod polovine zapremine, kao i dve tablete soda bikarbonata koje su došle uz posuđeni ranac. Ubacujem tu i telefon i slušalice, da se nađu za fotkanje i slušanje muzike ako me uhvati melanhonija na stazi. Par novčića za skeledžiju, zlu ne trebalo, i obavezna oprema alu-folija. Pištaljka je već ugrađena u ranac tako da su sve formalnosti ispoštovane.
Na start stižem među poslednjima ali na vreme za sva uputstva i jedan mega-selfie sa celom ekipom. Javljam se Dekiju koji je kao i ja na trci od 33km, i silom prilika se zadesim na samom čelu kada je Marko dao znak za start obe trke (33km i 45km). Sad kad sam tu nema zajebancije i usporavanja kolone, povučem jako sa ostalima uz solidnu uzbrdicu koja nas je izvela sa obale Tare ka lokalnim vrhovima. Već nakon par stotina metara, vodeća ekipa, a i ja sa njima, skrećemo sa staze dole ka reci. S obzirom da se dobro sećam da je prvih 8-9km konstantni uspon, počinjem da se pitam kako je moguće da idemo nizbrdo već, kada se ovi napred okreću i viču da dalje nema markacija. U tom trenutku se čuje i galama iza nas, sa mesta gde su ostali trkači pronašli stazu koja vijuga uzbrdo kroz šumu. Sve se okrenulo u trenutku, ali šta je tu je, teramo dalje i probijamo se kroz usku kolonu koja forsira uzbrdicu odlučnim korakom. Na par mesta se stvaraju kratkotrajni čepovi, ali kombinacijom jačeg hoda i trčanja prestižem trkače ispred i postepeno napredujem ka čelu kolone.
Na kraju samog uspona, markacije vode desno od grebena, ali zajedno sa ostalim saborcima odlučujem da ne propustim veličanstven pogled na kanjon Tare, dubok 1300 metara, najdublji u Evropi i drugi u svetu, odmah iza Grand Canyon. Tu napravim par fotki, pa onda jednu panoramu, pa uslikam kolege trkače, pa na kraju i ja zamolim da budem uslikan na tom divnom mestu. Sve u svemu, par minuta je bilo kao da smo na izletu a ne na trci.
Brzi povratak u realnost i bacanje na posao, treba nadoknaditi ovo izgubljeno vreme. Iz tog razloga krećem jače i minimalno se zadržavam na kontroli/okrepi u blizini. Još uvek me drži sećanje na početni promašaj, kada sam skrenuo sa staze prateći ljude ispred mene, pa se koncentrišem da sam sve vreme pratim markacije iako je još uvek dosta ljudi oko mene. Naime, na tom delu su staze od 33km i 45km i dalje spojene. Mnogo je lakše opustiti se i pratiti trkače ispred, gledati gde gaziš ili boriti se sa naporom trčanja po neravnom i nepredvidljivom terenu, ali ponavljam sebi da na planini celo telo mora da zapne i sva čula da budu aktivna pa u tom hiper stanju nastavljam dalje pomno prateći markacije.
Noćna kiša je ostavila dosta lokvi i blatnjavih delova na stazi, koje neki zaobilaze a mi ostali sečemo po sred srede. Kao što smo otkrili u kampu, podloga je poprilično kamenita ovde, tako da su lokve velike ali plitke, kao i samo blato, pa noga ne propada niti usporavaju trčanje kroz njih. A svakako je velika prednost nehajno protrčati kroz takve “prepreke” dok drugi traže put okolo. Jedino što uprkos tom lekovitom blatu, moje noge već počinju da osećaju posledice prženja na početnim uzbrdicama kao i naknadno nadoknađivanje izgubljenog vremena.
Na samim vrhovima butina, počinju da se formiraju lagani grčevi koji ne smetaju puno ali ne slute na dobro u prvoj trećini staze. Ima još 20-tak kilometara ispred i treba lepo rasporediti snagu. Trudim se da što pravilnijom tehnikom rasteretim butine, i nastavljam stazom koja posle dugog uspona pretežno valovita sa tendencijom da ide više nizbrdo nego uzbrdo. Ovaj profil mi veoma odgovara, pa sam sve bliže trkačima ispred mene i polako ih jednog po jednog obilazim.
Uskoro dolazi odvajanje staza za 33km i 45km, i počinje deonica sa asfaltom, nije idealno ali barem malo da odmorim čula od konstantnih zamki neravnog terena i vrtača u tom regionu. Na tom delu staze, stižem drugara Marka Aničića iz Smedereva i dalje nastavljamo zajedno. On tvrdi da smo prvi, ali ja ne mogu da verujem, pa Deki je sigurno ispred nas, samo je toliko brz da ga ne vidimo. Uskoro nam se pridružuje i Milan Stupar iz Novog grada, i zajedno nas trojica idemo tim asfaltnim delom menjajući se na čelu grupe. Posle par izmena vođstva, koja su izgledala kao neka opuštena igra trojice drugara, otčepi mi se dizna i pojurim uz jednu od uzbrdica. Mislio sam da će njih dvojica za mnom, ali nakon par uspona i spustova, primetio sam da se povećava distanca. Ništa zato, svako trči svoju trku, nastavljam veselo dalje uz sitnu kišicu koja počinje da rominja.
Ovaj deo staze vodi kroz svojevrsnu visoravan, na nadmorskoj visini od oko 1300-1400 metara, pa je vreme prohladno. Kiša se pojačava, i postaje susnežica, ali mi to ne smeta jer sam u pokretu i već veoma dobro zagrejan. Nakon gomile treninga po Fruškoj gori sa Asterixom i Dekijem, probijanjem satima kroz Pivarev potok, malo sam se navikao na ovakve uslove pa mi činjenica da sam u šorcu i majici bez rukava ne smeta dok po meni pljušti ledena kiša. Šta više, dok mi se potoci slivaju niz lice, osećam se lagano i rashlađeno, taman da pustim noge da lete niz sve češće nizbrdice.
Međutim, to jurcanje uskoro uzima danak na butinama i počinjem da osećam sve jače grčeve sa svih strana u zavisnosti od promene konfiguracije terena. Već su poprilično jaki ali nijedan od njih nije uhvatio do kraja i zaključao mi nogu, pa nastavljam trčeći dalje ali trudeći se da prilagodim tehniku kako bi se ti delovi što više rasteretili. U glavi mi odzvanjaju Asterixove reči “running is a hamstring movement” i trudim se da što više okidam impuls pokreta zadnjom ložom što me donekle vraća u brzi tempo. Uz to sam i uzeo jednu tabletu soda bikarbonata što bi trebalo da smanji kiselost tela, pa sam uz mogući placebo efekat počeo sve manje da osećam probleme sa grčevima. Ispred sebe ne vidim nikoga već duže vreme, pa počinjem da mislim kako je Marko bio u pravu, kako smo stvarno mi vodeći i da mi je ovo šansa da ostvarim bolji rezultat na trci – preostalo je još više od trećine trke, što je dovoljno da me neko prestigne ali im barem neću dati da to lako ostvare. Moraće dobro da se pomuče pa mi to daje podstreka da ne popuštam na uzbrdicama i letim niz padine uprkos već umornom telu.
Uskoro stižem i na drugu i poslednju kontrolu na kojoj se takođe nalazi okrepa. Odmah ih pitam koliko je ljudi ispred mene, na šta mi odgavaraju da nema nikoga, prvi sam! Shit just got real!!
Brzinski im izdeklamujem moj broj i sa okrepe samo pokupim jednu čašu vode uprkos gomili hrane na stolu i žurno nastavljam dalje. Telo je dobilo novi polet i planiram dobro da ga iskoristim. Ovo je poslednja trećina i uskoro će spust niz onaj strmi deo koji nas je cedio na samom početku. Po mojoj proceni on bi trebao biti tu na 25. kilometru otprilike, ali nikako da se pojavi. Prođoše i 26. i 27. kilometar a staza i dalje vijuga gore-dole, levo-desno. Nogama već dosta a počinje i stomak da se javlja, hteo bi da izbaci balast pošto telo sad već radi na granicama mogućnosti. Nije prijatno trčati kada imaš osećaj da će sve iz tebe da provali, ali ga za početak kontrolišem. Međutim nakon još par mučnih kilometara, stomak ne popušta i ja već pogledom tražim zgodno mesto za olakšanje. Ali nešto mi ne da mira, osećaj da je drugoplasirani blizu mene, iako ga ne vidim, dragoceno vreme koje bih izgubio na obavljanje nužde u prirodi bih mogao skupo platiti. Rekoh sebi da mi neće govno sada zeznuti prvo mesto, i nastavim dalje stisnutih zuba svestan da ću verovatno kroz kapiju na cilju protrčati ravno u WC.
Sva sreća pa me je ona strma nizbrdica dočekala nakon još kojeg kilometra, mnogo kasnije nego što sam joj se nadao ali ipak na vreme da razbije monotoniju srednjeg dela staze. Taj deo je prepun sipara koji teče pod nogama, lišća koje klizi kao ludo i sakriva teren ispod, korenja, delova stabala koji štrče kao zamke za medvede, i naravno stenja koje tako lepo navlaženo ima osobine leda što se trenja tiče. Ipak, puštam se nizbrdo, trčeći većim delom, hvatajući se za sve živo i neživo kako bih usporio poniranje, povratio balans ili pravio nagle zaokrete na serpentinama koje seku put niz kanjon. Par puta sam proklizao ali bih uvek uspeo da uspostavim ravnotežu ili se pridržim za nešto pa sam poštedeo telo od padova i povreda.
Od adrenalina zaboravljam na stomak, pa ti problemi nestaju kao rukom odneseni i sa olakšanjem nastavljam spust, sad već laganije tj. opreznije kako ne bih pred sam kraj izvrnuo nogu. Mora da sam i previše usporio, ne samo dok me stomak zezao gore, nego kasnije u samom kanjonu, jer se odjednom iza mene stvorio drugoplasirani Milan na 10 metara udaljenosti! Kako sam ga video, nisam stigao ni pošteno da se iznenadim, nego sam odmah pojurio napred. U tom trenutku grčevi su napali listove, pa su mi se potkolenice razletele na sve strane. Mora da sam izgledao smešno u tom trenutku, kao Phoebe iz Prijatelja kada trči kroz Central park, dok sam poluukočenim nogama grabio napred. Rekao sam nogama neka otpadnu ako žele ali ja im neću popustiti ovaj kilometar-dva, pa sam nastavio da jurim do samog cilja. Videvši kapiju i Marka pored nje, dobio sam novi nalet snage i prešao u završnicu jureći stazicom pored kampa i prošao kroz samu kapiju dok se oni još nisu snašli.
Izdah olakšanja, Markov srdačan doček, i molba fotografa da još jednom prođem kroz kapiju kako bi me ovaj put uslikala. Napravim još jedan počasni krug kampom, protrčim kroz kapiju, i izvalim se na klupu pored ekipe koja je organizovala i nadgledala trku. Tamo svega u izobilju, i konačno mogu na miru da popijem vodu i pojedem jabuku koja me vratila u život, pa na lagano istezanje dok noge još slušaju.
Nepuna dva minuta nakon mene kroz cilj je protrčao i Milan, a nakon deset minuta usled dodatnih kilometara na stazi stiže na cilj i Deki pun snage pa je kroz cilj prošao kao gušter a ne kao iscrpljeni trkač. Kako je Deki ušao, tako je kamp obasjalo sunce, idealan tajming za mene, jer da se pojavilo u toku trčanja teško bih izgurao celu stazu takvim tempom. Zajedno sa suncem, pristižu polako i drugi trkači uključujuči i pobednice na 33 kilometra: Miluša Bošković, Dragana Kurtović i Milica Bajković.
Ubrzo pristižu i pobednici na stazi 45 kilometara, prvi je ušao Nikola Ilić, a za njim i Dušan Bazić i Aleksandar Štajfer. Bazić i Štajfer su i pored gomile dodatnih kilometara uspeli da ostvare ubedljiv plasman na drugom i trećem mestu, što pokazuje o koliko se brzim i izdržljivim trkačima radi. Devojke nisu nimalo zaostajale pa je uskoro u cilj uletela Nevena Rajković, a nedugo za njom i Ana Milosavljević i Sanja Kavaz.
Ostatak dana smo proveli opuštajući se i dočekujući trkače, okrepljujući se sladoledom, ali i hladnom Tarom koja je izvukla 90% upale iz nogu za taj dan. Trebalo je 5-6 kraćih ulazaka da bih se navikao na njenu zimoću ali na kraju sam uspeo provesti par minuta u prijatnom društvu ostalih trkača i izašao kao nov iz ledene vode.
Veče smo dočekali na obali svi zajedno, opuštajući se uz večeru, pivo i grejanje oko lomače, pričajući o doživljajima sa trke i planirajući nove avanture.