Kao trica u poslednjoj sekundi

Trofej zvani 21K je moj. Te noći kada sam se vratio kući, stao sam ispred ogledala i rekao: “Ovo je čovek koji može da pretrči dvadeset i jedan kilometar”. U noći sa subote na nedelju, 25. juna 2011, tacno 455 dana od moje prve trke, kada sam sumnjao da ću uspeti da pretrčim dva i po kilometra (a uspeo sam), i posle nebrojenih malih trka i velikih treninga, stečenih i zalečenih povreda, pretrčao sam polumaraton. I opet, pobedila je taktika, želja i volja nad snagom.

Fizički nisam bio dovoljno spreman, to sam znao, pa sam morao ići taktički. Nedostajalo mi je sedam nedelja da završim program po kome sam radio pripreme. Zato sam tri nedelje pre noćnog maratona malo promenio plan. Pojačao sam treninge iz programa i učestvovao na dve kraće trke, 5 i 6 km, a poslednjih šest dana pred Noćni nisam trenirao uopšte. Ni jedan jedini trbušnjak. Da se odmorim i zaželim trčanja. Na sam dan trke, jako sam pazio na to šta jedem, i uzeo sam suplemente za koje sam znao da će pomoći mišićima u dugotrajnom naporu koji ih čeka – kalijum, magnezijum, B vitamini…

Te subote pre podne, poveo sam moje dečake da vide kako izgledaju pripreme, a malo i da sami učestvuju. To je za njih bio doživljaj od neprocenjive važnosti. Heftali su zastavice na traku za obeležavanje staze, pomagali oko fiksiranja tendi, dobili su osećaj da učestvuju u nečemu velikom. Pošto smo dali svoj doprinos tehničkom delu priprema, a da ne bih umarao previše ni sebe, ni njih (jer trebali su mi i navijači te noći), pošli smo kući da se odmorimo.

To veče došli smo na kej dva sata pre početka trke. Da bih imao dovoljno vremena. Ali vreme je tako prokleto relativna stvar. Ne znam kako je moglo tako brzo da prođe, ali petnaest minuta pre trke, ja se još nisam pošteno ni zagrejao, na brzinu sam posrkao prvi energetski gel, skoro panično delio instrukcije svojim navijačima-logističarima, i u poslednjih par minuta se ugurao u gužvu u zoni starta.

Uspeo sam da uradim osnovna istezanja i odlučio da mi prvi krug u stvari bude zagrevanje. Označen je start i reka trkača je krenula zajedno sa Dunavom, nizvodno. U prvih 500 metara bio sam omađijan lepotom ambijenta. Samo ove reči su mi u tim trenucima prolazile kroz glavu – najlepša trka na svetu! Prvi krug nisam ni osetio. Mislim da mi je to bilo jedno od najboljih vremena na 5km ikada. Na okretnici sam čuo svoje navijače kako me bodre, podigao tri prsta i u prolazu im uzviknuo “još samo tri kruga!”. Moram priznati da su mi navijači iz trke u trku sve bolji – i oni ulaze u formu, kao i ja!

U drugom krugu su počeli problemi, čitajte – bolovi u kolenima i još u po kojem delu tela. Za to sam već imao spremljenu taktiku od ranije, ali sa taktikom ili bez nje, bol je bol – on boli! Kombinovao sam sve moguće trikove, počevši od promene koraka, preko promene načina disanja (ovo mi je zaista efikasno pomoglo – bol koji mi se javio u leđnom delu dijafragme nestao je čim sam počeo da dišem “stomakom”, posle samo nekoliko udisaja), pa do povremenih kratkih pauza od desetak sekundi za zibajuće čučnjeve, čisto da malo presložim koščice u kolenima.

Slično kao drugi, prošao je i treći krug, samo još malo gore. Mnogo je pomoglo bodrenje – Maja na prvoj okrepi, zatim svi trkači koji su me prestizali i koji su govorili “ne posustaj” – svaka ta izgovorena reč me je povukla bar malo, skratila mi je krug za nekoliko sekundi, koje su na kraju mnogo značile. Tokom ta dva kruga uopšte nisam razmišljao o vremenu, bilo mi je bitno samo da ne stojim nego da se krećem, trčeći ili hodajući, najbrže što mogu. Znao sam da će ovo iz mene izvući sve do limita i da će na kraju možda i sekunde odlučiti. Koliko sam bio u pravu! Na početku trećeg kruga potrošio sam i drugi energetski gel, pola sam progutao, a pola mi se razmazalo po prstima od čega sam se sav ulepio i to me je, između ostalog, vuklo da se što brže domognem druge okrepe. Potrošio sam tri čaše vode da se operem, a četvrtu sam i popio, možda i petu, bilo je tu i kriški limuna koje su prijale, ma sve je prijalo samo da se bilo šta promeni u monotoniji bolnih koraka koji su se merili u hiljadama. Kada sam završavao taj treći krug, pitao sam Sonju, koja je radila kao volonter na prvoj okrepi – “jesi brojala, koji mi je ovo krug?!” – i samo se potvrdilo da je ipak tek treći, mada sam se nadao da sam možda pogrešio u brojanju. I na kraju trećeg, kao i svakog kruga, pored prijavnog centra me je čekao Nemus koji me je vredno bodrio i hrabrio.

Četvrti krug. Šta da se radi, što se mora – mora se. Sada je tek došlo vreme za taktiku, i tek sada sam prvi put ozbiljno počeo da kalkulišem sa preostalim vremenom. Ne bih sada da ulazim u detalje o minutima i kilometrima, i svim mogućim računskim operacijama koje su mi se vrtele u glavi tih poslednjih pet kilometara, ali kada sam u povratnom smeru protrčao ispod Varadinskog mosta i video da mi je ostalo još oko sedam minuta do isteka vremenske norme od 2:45:00 za dobijanje finišerske medalje, i znajući da je to još oko kilometar i nešto do cilja, nije bilo više prostora ni za kakve kalkulacije. Bolelo, ne bolelo, više ne smeš stati ni jedne sekunde ako želiš tu medalju, rekao sam sebi. Zaista ne znam iz kojih rezervi sam izvukao snagu da tu završnicu pretrčim verovatno čak i brže nego što sam trčao na početku trke, ali kada sam na poslednjih 200 metara video da digitalni semafor sa velikim crvenim ciframa pokazuje nešto kao 2:44:00 – verujte mi – leteo sam a ne trčao! Malo je falilo i da promašim stazu prema ciljnoj kapiji, ali tu su mi pomogli Boško i ostali drugari iz kluba koji su me bukvalno za ruku vratili na pravu stazu. Kada sam protrčavao kroz kapiju, video sam volonterku koja je držala spremnu medalju da mi je stavi oko vrata – u stvari – video sam samo medalju, i ne znam da li je ona “skočila” na mene ili sam ja “utrčao” u nju, ali to je trenutak koji se pamti celu večnost… Verovatno se slično osećao Sale Đorđević kada je dao tricu u poslednjoj sekundi. Ja bar za sebe mogu da kažem da sigurno nisam bio ništa manje srećan. Iznenada, iz mraka, pojavila se Bojana koja je vrištala od sreće i skočila da mi čestita, pa onda Sonja, Bane, Deki… Keti koja je bila na masaži… Samo sam legao na travu pored nje i stisnuo joj ruku, dok joj je maserka gnječila noge… Rash, Boško….. Otišao sam do auta da se presvučem i pojedem sendvič, a zatim se vratio do vatre da se ugrejem, pa još jedan sendvič, energije i toplote mi nikako nije bivalo dovoljno.

I šta da kažem za kraj – znam da će ovo zvučati kao završetak neke bajke, ali zaista je najlepše kada se prvi put dogodi u letnjoj noći na obali reke.