U nedelju, 25.10.2009. održaće se zvanično državno prvenstvo u polumaratonu. Kako nezvanično saznajemo, biće održane i dve manje trke, na 5km i 10km. Start je zakazan za 11h u Banji Junaković. Startnina je 400din, a posle same trke čeka nas zakuska.
Staza će biti sertifikovana od strane ASS. Bodovaće se ekipan plasman u ekipi 4 takmičara od kojih se 3 boduju.
Bili smo u Apatinu i super smo se proveli. Pročitajte šta Nemanja ima da kaže o trci.
Veroljubov novi lični rekord!
Izveštaj i doživljaj Nemanje Nikolića:
25.10.2009, ustajem, spavavši sat više i oduševljavam se činjenicom, da iako je mrak napolju, gotovo da nema vetra. Vreme nije ni hladno ni toplo, ukratko idelano za trčanje.
Lagano se spremam da krenem put Apatina, do banje Junaković, gde se održava 14. Dunavski polumaraton, tačnije prvenstvo države u polumaratonu. Sve je spremno za polazak biciklom do Apatina, međutim odustajem u zadnjem trenutku, pošto ustanovljavam da imam temperaturu i osećam se fizički nespremnim ovaj put za spajanje 100km bajka sa 21 km trčanja. Šta je tu je. Imam veliku želju da se pojavim na trci, te sedam u svoju limuzinu, Juga 65, koji umalo čto nije eksplodirao zadnji put kada sam ga vozio do Vrbasa…Prepuštam se sudbini, i dok nebo postaje purpurno, završavam sve pripreme za put do Apatina. Kada sam konačno krenuo, nebo je već iz svetlo plave počelo da dobija sivkasto belu nijansu. Ako se pitate šta sam toliko dugo radio u međuvremenu, pokušavao sam da upalim auto…No, kada se konačno upalio, nije se više gasio, što je svakako dobro, a ja sam za svaki slučaj razmontirao i spakovao svoj bajk, ako temperatura u međuvremenu spadne da bih napravio kvalitetno spajanje. Uživao sam u vožnji i stigao sam prilično brzo. Mislim da sam svakako bio jedan od 5 prvih takmičara koji su stigli. Zgotivio sam se sa grupicom trkača i svi smo, onako neispavani posedali na fotelje, malo dremali, prekidajući idilu vicevima, pričama o sportu, itd.
Ubrzo mi se pridružuje kolega iz kluba, Dejan Nikolić, na moje veliko zadovoljstvo. Čak i pre nego li je trka počela, razočarao sam se u način na koji je check in urađen. U malom hodniku, ljudi su zbijeni u dve kolone, jedni bliže a jedni dalje stolu, dok gomila ljudi neprestano prolazi između…Bilo je prilično frustrirajuće, ali nedugo potom, prijavni sto je počeo da radi brže i gužva se raščistila, tako da ovo i nije neka ozbiljna zamerka.
Dok sam uzimao brojeve za sebe i Dejana, za oko mi je zapala jedna kutija. Na njoj je pisalo: trčim za Minu. Raspitao sam se podrobnije o temi i ustanovio da je polumaraton humanitarnog karaktera. Prilog iz kutije, otići će devojčici Mini, koja je u teškom zdravstvenom stanju i samo operacija joj može pomoći. Bio sam ganut ovim činom. Čak je i na brojevima pisalo trčim za Minu. Ako vec trčim za Minu, ne bi bilo ok da se izvrnem pored puta kao prase. Mislim da ovo treba da služi za primer svim organizatorima trka i sportskih manifestacija.
Iz sivih oblaka granulo je sunce i imali smo pravi prolećni dan. Sunce nije bilo jako i obasjavalo nas je tokom celog zagrejanja i u trci nam nije smetalo. Kiše nije bilo, kao ni vetra, idealna prilika za lični rekord. Imali smo i neuspeli start, budući da je neko krenuo minut pre zvaničnog starta, povukavši čitavu grupicu trkača. Trkači su vraćeni na startne pozicije iza startne linije, a trener AK Vojvodina, Guda, dodatno je osigurao pravilan start svojim kišobranom, postrojavajuci trkače. Osim trkača bilo je mnogo vojnika i vojnikinja, sa kojima sam posebno lepo ćaskao. Ono što je po meni krasilo celu manifestaciju, bila prijateljska atmosfera.
Tokom trke, srećem grupicu trkača iz TK Dynamic i većina trkača ARK Fruške Gore me takođe obilazi, trčeći lepo za oko i savršeno skladno. Gubim čitavu grupicu Fruške Gore i Dynamic-a iz vida. Nije mi lako, sa obzirom na stanje mog organizma. Međutim ubrzo me sustiže grupica trkača iz Hrvatske, koja drži prilično ravnomeran tempo koji mi u potpunosti odgovara. Trčim sa njima narednih 4km, a zatim počinjem da radim progresiju, tj. postepeno ubrzavanje da bi na kraju završio u sprintu. Uskoro prestižem Bobca, koji uvek ima uspešnu taktiku: ,,kreni što brže-završi što sporije.” Ono što je jako bitno istaći, jeste da se stvarno ne secam nijedne trke ( a ucestvovao sam na mnogo trka ) gde je okrepa bila bolje osmišljena. Gotovo na svakih 2 km bile su postavljene i uvek sam mogao da uzmem onoliko tečnosti koliko mi treba i pre nego što bih osetio potrebu za njom. Dok sam trčao, vodio sam se pravilom ,, dobijena sekunda-izgubljen minut”, hvala Drago i činjenicom da me posle 10km niko nije prestizao a ja sam lagano stizao jednog po jednog takmičara… U daljini uskoro sam ugledao fluorescentni narandžasti kačket profesora Fratrića… On, mladi Balint i još jedna trkačica držali su sasvim solidan tempo. Na momente pribojavao sam se da ih neću stići. Počinjao je da me muči kašalj sve ozbiljnije, što mi je pravilo probleme sa disanjem. Hvala takmičarima ARK Fruške Gore, na bodrenju i navijanju tokom svakog mimoilaženja kao i pojedincima TK Dynamic.
Nemanja je danas trijumfovao nad sobom!
E sada, sledi finale trke… Primećujem da se razdaljina između mene i profesora Fratrića smanjuje… Na kraju ga i sustižem, prestižem, ali nemam snage mnogo da ubrzam tempo! Franja me bodri sportski, svaka mu čast za to. Svo troje mi se ubrzo kače i drže tempo… Međutim neću da se predam i pokušavam da ubrzavam, svaki put bezuspešno. Dobijam grčeve u listovima i sve mi je teže… 18km… 19km… Međutim negde kod 20-og kilometra, prosto dobijam krila i bitka je tu rešena… Okrećem se par puta… Ponosan sam na mladog Balinta kome je ovo bio prvi polumaraton, koji je inače neplanirano istrčao i to sa sjajnim vremenom od 1:40:02!
Ono što sledi, posle drugarskog zezanja, upoređivanja utisaka o trci i rezultata, jeste dodela medalja… Moram reći da ova dodela medalja, nije bila polumaratonska već prava maratonska. Posle nekih 45 minuta dodele, počeli su i iskusni maratonci da kriziraju za dugo očekivanom hranom… Budući, da zbog nečega, dodela medalja sa Novosadskog maratona nije mogla da se odigra u Novom Sadu, sada je obavljena u Apatinu.
Organizatoru svaka čast na ideji da drži pažnju takmičara tokom dodele, jer opšte je poznato da se većina takmičara ode čim smaže hranu ne ostavši na dodeli…Moja poruka glasi, promenimo se na bolje, pre ćemo jesti! Zabavno propratni program je bio izuzetno bogat! Čuli smo i jednu lepu pesmicu o Apatinu, slušali smo pevača, za koga su mi Apatinski klinci pričali da ga muče terajući ga da peva do 5-6 ujutru i ne dajući mu da ide kući…
Da rezimiram, otišao sam punog srca, jako zadovoljan kako ljubaznošću i predusretljivošću organizatora, tako i organizacijom same trke i zabavno propratnim programom.
Od članova ARK Fruške Gore trčali su:
Boško Stupar
Nemanja Nikolić
Dejan Nikolić
Viktor Kerkez
Zoran Marković
Čedo Milinović
ARK Fruška Gora i trcanje.rs
Pozdrav svima koji su bili, vidimo se sledeće godine na istom mestu!
Aleksandar Pavlović
Nenad Jovanović