Iz Rumunije sa ljubavlju

Rumunija, zemlja poznata po Grofu Drakuli i odličnim planinskim maratonima. A posle ovogodišnje avanture i po sjajnim ljudima velikog srca i neverovatnog gostoprimstva.

Ali da krenemo priču od početka, tj od četvrtka pred svitanje kada me je pokupio naš organizator/vođa puta i glavni pilot crvene jedrilice. Na počasnim mestima Zoki, čuveni planinski trkač – Fruškogorac i Stevan, iskusni planinski lav. A na mestu kopilota i navigatora moja nerazbuđena malenkost. Odredište je gradić Zarnešti podno planinskog lanca Piatra Craiului, tj dela Karpata u Rumuniji.

Neću vas gnjaviti sa pojedinostima puta, pa ću samo ukratko reći da je sve prošlo bez ikakvih problema ili pogrešnih skretanja, da smo se ponovili na Molovoj pumpi za Gerberovu opremu za preživljavanje sa potpisom Bear Grylls-a (super popust bio a i zlu ne trebalo) i da smo stigli na naš cilj taman sa početkom noći posle 13 sati vožnje. Ali, samo što smo ušli u Zarnešti, dobijamo poziv sa užasnom vešću da je trka otkazana zbog ekstremnih vremenskih uslova. U neverici se smeštamo u smeštaj kod simpatične bakice i planiramo alternative. Tu smo, planina se ne sme propustiti, idemo gore na ovaj ili onaj način. To veče sam odradio lagani trening od 5-6 kilometara, tek da razdrmam noge posle dugog puta dok se ekipa poslužila ukusnom večerom pored peći na drva poreklom iz Srbije!

Sutradan ujutro poseta organizatoru Luccian-u i srdačan doček od strane njegove porodice i prijatelja. Ubrzo smo se dogovorili da idemo svi na planinu u zakazanom terminu, nećemo se trkati, idemo da uživamo! Ima ekipa od oko 30 manijaka ovaj istomišljenika koji su odlučni da ne propuste taj događaj. Sjajno! Uzbuđeni se dogovaramo oko pojedinosti i odlazimo do turističke posete Brašovu, jedan od najvećih gradova u Rumuniji. Nakon šetnje i nabavke adekvatne opreme za sutrašnju avanturu, vraćamo se u Zarnešti gde nas Luccian odmah poziva na večeru i druženje. Pored sjajne gozbe, dobili smo i pomoć u vidu saveta i dodatne opreme za surove zimske uslove. Pored toga, za svakoga i po majica i suvenir sa slikom Piatra Craiului.

A onda je došao i taj dan – subota, zora je već obećavala prelep dan što se i obestinilo – sunce je gospodarilo nebom bez i jednog oblačka. Okupljanje je bilo na trgu u blizini centra, i dok je vani minus i poledica, krv u nama ključa od uzbuđenja pred početak penjanja. Čekamo da pristignu ljudi iz svih delova Rumunije, a bilo je i par stranaca kao nas četvorica plus dva predivna Haskija (ili psa neke veoma slične pasmine). Stevan se odmah odvojio sa ekipom planinara da “prošetaju” grebenom, dok smo nas trojica (Zoki, Bojan i ja) ostali sa trkačkim delom ekipe da se zagrejemo za pohod na planinu.

Konačno odbrojavanje na rumunskom i avanatura počinje. Posle 15-tak minuta trčanja dolazimo do obronaka planine i počinjemo uspon kroz šumovite predele. Sunce se još nije razmahalo toplinom, pa su oko nas lokve zaleđene ali ne marimo nego forsiramo uspon laganim tempom. Prizori su predivni još od tih prvih trenutaka. Dok čist vazduh seče pluća, oko nas promiču snegom ukrašeni seoski pejzaži i netaknuta priroda. Već tu, na prvom delu puta dobijamo predstavu koliko će to da bude lep dan i veoma zadovoljni nastavljamo dalje neumornim tempom sa povremenim pauzama za photo-shooting. Ono što je karakteristično za sve trkače i šetače je širok osmeh, kao i odlično snalaženje u toj sredini. Vidi se da im je boravak na planini redovna pojava, i da znaju da cene to što imaju.

A što se više penjemo to i mi postajemo svesniji očaravajuće lepote te planine i prirode oko nas. Nemamo puno vremena za predahe, tek toliko da se pregrupišemo i nastavimo dalje – dug je put do grebena a dan polako odmiče. Da ne prepričavam puno ono što smo videli, i uzdajući se u onu staru “slika govori više nego 1000 reči” uslikao sam sve što mi je privuklo pažnju. Neko bi rekao da sam više fotografisao nego trčao ali verujte, 35 kilometara na planini potraje poprilično dugo. Ostaviću vas da uživate u pogledu, pa nastavljam dalje.

Laganom šetnjom uz jače uzbrdice, a trčanjem po ravnom i manjim uzbrdicama/nizbrdicama, stižemo blizu samog vrha tj grebena. Međutim ređi vazduh na 1830 metara i vodonepropusne čarape sa punom čašom vode u svakoj od njih čine svoje i posle neuspešnog ubeđivanja odlučujem da je došlo vreme da se okrenemo i započnemo povratak od 15 kilometara niz planinu. Samo ću reći da rezervne čarape puno znače i srećan sam što sam ih poneo.

I dalje opijen visinom, veselo gazim dole uz povremena (u stvari česta) proklizavanja mojih patika po rastopljenom snegu. Na momente nije bilo svejedno, kada za centimetara promašim oštar komad bora ili zaplešem nad provalijom ali barem Bojanu nije bilo dosadno. Stoički se suzdržavao da ne prasne u smeh pored mojih pijanih koraka, pa se trudio se da mi pruži podršku sve vreme. Uprkos svemu, to mi je jedan od najzanimljivih delova i da nisam hteo da izbegnem ozbiljnu traumu za lokalno stanovništvo i male životinje pevao bih od sreće.

Taman smo se spustili niz jedan deo strmine kada nam se pridružila ekipa iskusnih trkača koja je išla do samog grebena. Sjajno, eto nam super društva za povratak. Zoki je nastavio sa ostatkom ekipe preko grebena, i koliko čujem tamo mnogo hladnije i sneg je dublji pošto je to severna strana. Ništa zato, mi imamo naših 5-6 veselih Rumuna i jednog predivnog Haskija po imenu Pes pa se samouvereno spuštamo niz planinu. Negde oko planinskog seoceta Magure, ekipa iz Rumunije nas skreće sa utabane staze da nam pokaže još zanimljivije delove planine.

Rumunsko shvatanje zanimljivog se svodi na ogroman klanac sa gomilom oštrog stenja, uvala i jaruga, i forsiranja korita planinskog potoka. Sva sreća pa je u klancu temperatura stalno ispod nule, pa je reka toliko zaledila da ni pucanje leda nije bilo problem. Tu smo imali elemente preskakanja, provlačenja i na kraju spuštanja niz stenu kako bi uspešno prošli kroz ceo klanac i domogli se civilizacije. Naš verni pratilac Pes je vešto savladao svaku prepreku i bez problema prešao celu distancu od oko 35 kilometara te planinske avanture.

Svaka čast i psu i ekipi koja ga je garant godinama trenirala za to. Ceo događaj je porajao oko 7 sati, ali sam uživao u svakom tenutku zahavljući fantastičnim prizorima i fenomenalnom društvu. Jedva čekam opet da ih vidim!

Nakon završene ture, tuširanja i okrepe, opet smo se okopili kod domaćina/organizatora gde su nam naši novi prijatelji podeli još poklona u vidu majica i kapa (kao da ono ranije nije bilo dovoljno). A onda je opet usledila klopa i piće i druženje do kasno te večeri. Na samom kraju nam je domaćin podelio učesničke medalje, iako je realno samo Zoki prešao celu originalnu rutu od 42 kilometra za fantastičnih 8 sati. Prava trka će ipak biti održana na početku Novembra, ali tog vikenda (tačnije 3.11.) naša ekipa organizuje 3. Otvoreno prvenstvo Fruške gore u planinskom trčanju pa nećemo biti u mogućnosti da ih posetimo. Ipak, deo tog duha i sjajne organizacije ćemo preneti na Frušku goru, i ovom prilikom vas pozivam da svojim prisustvom uveličate taj događaj. Sneg, led i haskiji nisu zagarantovani, ali dobra ekipa i provod sigurno jesu!