Još jedan trkački dan, još jedna trka druženja, još jedna trka puna adrenalina. Ovaj tekst svakako treba ovako početi, jer sve ovo navedeno u prethodnoj rečenici je samo blagi opis onoga šta se dešavalo tokom nedeljnog dana 24.10.2010. , posle kojega su se svi vratili u svoja mesta, manje ili više, sa osmehom na licu i punog srca.
Ovaj put nisam došao na trku sa prijateljima iz ARK Fruške Gore, čije odsustvo na ovoj trci se svakako osetilo, već sa veselim društvom iz Rume. Već u samom polasku smo kasnili, tako da se i moglo očekivati da ćemo ili zakasniti na trku ili stići na sam njen početak. Sva sreća, stigli smo na sam njen početak. Samo zahvaljujući jako dobroj organizaciji, među kojima je najangažovaniji bio Goran Čegar, uspeo sam da prijavim sebe i još četiri takmičara iz Rume u poslednjem trenutku. Na naše zaprepašćenje, saznali smo da je trka pomerena za deset minuta, i to, verovali ili ne, unapred. Tako da je trka, umesto da počne u 11h, počela u 10 i 50. Ovo je izazvalo jako veliku žurbu kod nas, jer samo što smo stigli već smo morali na start, tako da smo nas četvorica na startnu liniju trčali bukvalno odvezanih pertli, u trku oblačeći opremu, čak su i neki zaboravili štopericu. Naravno da nismo stigli ni da se zagrejemo, ni istegnemo, pa je i prava sreća što smo svi završili trku nepovređeni. Trku smo ipak uspeli svi da startujemo na vreme.
Naravno, na samom startu je došlo do obrazovanja manjih ili većih grupica trkača, koji su sebi u zavisnosti od trenutne forme našli adekvatnu grupicu u kojoj bi se priključili. Na samom startu je trku poveo Saša Stolić, koji je u odsustvu Sretena Ninkovića, bio i glavni favorit trke. Sale je celu trku diktirao jak tempo, tako da se prednost u odnosu na ostale rivale samo povećavala, što je rezultovalo na kraju trke i njegovom ubedljivom pobedom, sa vremenom od 1:09:50. Moram reći da je trku istrčao i Boroja Drago, koji je jedini bio od predstavnika ARK Fruška Gora. Drago je trku istrčao za odličnih 1:40:43. Što se tiče nas ostalih trkača, svako je istrčao u skladu sa svojim mogućnostima. Naravno da je bilo i odličnih rezultata, presrećnih trkača zbog svojih ličnih rekorda, kao i nas ostalih kojima je bilo drago da vidimo sreću na njihovim licima. Što se mene lično tiče, ja sam na ovoj trci doživeo veliko razočarenje, što se tiče rezultata koji sam istrčao. Vreme od 1:24 mi i nije baš za pohvalu, ali svakako mi je drago što sam bio na ovoj trci, jer stvarno bi bila velika šteta propustiti takav atletski događaj i ponovno viđenje sa prijateljima iz svih delova Srbije.
Naravno treba spomenuti i kakva je bila staza. Kao i svake godine start trke je počinjao u banji Junaković. Posle 2.5 km se ulazilo se u Apatin, gde se trčalo kroz razne ulice sve do nekog 7. km, gde smo pristupali keju, na kojem smo trčali do 15. km, posle kojeg smo opet ulazili u grad. Okret je bio na 11.5. km, takođe na keju. Pohvalno je i napomenuti da je na stazi bilo dosta okrepnih stanica, čak je i bilo tabli koje su nas obaveštavale 50 ili 100 metara da nailiazimo na okrepu. Takođe je i svaki kilometar bio precizno izmeren i vidno obeležen, što ne srećemo ni na mnogim većim maratonima i polumaratonima. Posle trke smo svi imali obezbeđen odlično spreman ručak, proglašenje pobednika, ali i svi učesnici koji su istrčali ceo polumaraton su dobijali diplome.
Na trci je bilo 208 prijavljenih takmičara, od kojih je 156 završilo trku. Mnogo poznatih lica, što je još važnije i novih lica, a što je najvažnije sve više devojaka.
Sve u svemu sve pohvale za organizaciju ovog, uvek posećenog, polumaratona, koji nas svake godine iznenađuje sa sve boljom organizacijom. Naravno da od gostoprimljivih domaćina iz Apatina očekujemo ovako dobru organizaciju i sledeće godine, kada će nas sigurno biti u još većem broju.
Aleksandar Pavlović