Iako u naslovu teksta piše zajednički trening, slobodno mogu reći da je ovaj trening bio više od toga. Avanturistički trening, to je u suštini pravi naziv za ovo druženje koji su fruškogorci još jednom organizovali na Fruškoj gori. Obično se kaže da za najbolje doživljaje uvek je prethodno potreban spontani dogovor, tako je bilo i u našem slučaju. Inicijativa za ovaj trening je potekla od Bojana Ćulibrka, svestranog trkača koji svojim entuzijazmom uvek podigne masu, u ovom slučaju nas. Dogovor za trening je tekao preko google grupe i na ovu inicijativu odazvala se mala ali redovna skupina trkača, Zoran Zoki Marković, Uglješa Nikolić, Boško Stupar, Nenad Jovanović, Dejan Nikolić i inicijator ovog poduhvata, Bojan Ćulibrk. Zajednički trening je bio zakazan 28.jula za 17h. U to vreme svi smo se okupili na dogovoreno mesto, uprtili stvari u kola i krenuli put Bukovca, gde je bila početna tačka našeg treninga. Avantura je mogla početi.
Cilj nam je bio da istrčimo stazu Osnovnog Bukovačkog maratona u dužini od 16km (tačnije 15.62 km). Vreme je bilo idelano, ne previše vruće i oblačno sa naznakom za mogućnost slabe kiše. Kada smo stigli u Bukovac, brzo smo se opremili u našu trkačku opremu i bili smo spremni za pokret. Iako je bila mala ekipa, nju su činili dosta dobri trkači koji imaju dosta iskustva u planinskom trčanju, tako da sam znao da ovaj trening neće biti ni malo lagan, ali od početka je bio dogovor da se držimo zajedno do kraja trčanja, što je bilo i ispoštovano. Sama trasa treninga nije bila previše teška ali ni naivna, trebalo je dobro preraspodeliti snage, ili kako bi se reklo, trebalo je dosta pametno trčati.
U prvom delu staze ( Bukovac-Vilina Vodica) bilo je pravo zagrevanje. U većem delu vladali su blagi usponi, taman da se noge dobro zagreju i da puls malo više skoči. Na čelu grupe bio je Uglješa, maratonac, ultramaratonac i planinski trkač koji ima dosta iskustva na ovakvom terenu. Staza do Viline Vodice je dobro obeležena sa jasnim putokazima, jedino ulaz u šumu nije dovoljno očišćen, tako da smo se malo probijali kroz žbunje i visoko raslinje. Uglješa je na usponima malo pojačavao tempo ( pružio korak 🙂 ) ali bili smo odlučni da ga ispratimo. Dolazimo do Viline Vodice, gde sledi kratka pauza i osveženje na izvoru. Ovde se već polako oseti drugačija mikroklima, dosta je bilo vlage u šumi što dodatno otežava trčanje.
Posle kratke pauze nastavljamo dalje, sledi uspon prema Debelom hrastu, ovaj segment staze je kratak ali sa konstantnim i dosta zahtevnim usponom. U ovom delu preuzimam inicijativu da vodim grupu. Malo sam pojačavao tempo (iako nisam trebao) ali jednostavno dobar osećaj u nogama i u celom telu me je vukao napred. Ovde se malo grupa rascepala ali i dalje smo svi bili u blizini. Do Debelog hrasta dolazimo relativno brzo, čekamo da se cela ekipa spoji i dalje nastavljmo prema Astalu.
Do Astala, staza je bila relativno ravna i dosta široka. Malo smo usporili i zajedno smo trčali. Ovde je već počelo zezanje, pošalice i pravo druženje, ono što krasi naše zajedničke treninge. Polako se osećala i promena u vremenu. Počelo je da grmi i da pada slaba kiša, što je stvaralo još veći ugođaj. Kada smo stigli do Astala, malo smo se pobugili jer markacije nisu bile dobro oboležene tako da nismo baš znali kojom stazom treba krenuti prema Brankovom grobu. Da sam išao sam sigurno bi se pogubio, ali tu je bio Zoran Marković koji je ovu stazu prešao nebrojano puta i brzo nas upućuje na dobar pravac.
Na čelo grupe ponovo dolazi Uglješa koji pojačava tempo, svi ga pratimo. U tom trenutku osećao sam se moćno, verujem i da su se ostali tako osećali jer svi smo ubrzavali. Staza je bila super za trčanje, mekana i dosta krivudava. Na ovom delu, markacije nisu bile dovoljno vidljive ali staza je bila jasno uočljiva. Uskoro izlazimo na Partizanski put ali samo na kratko gde posle par stotina metara, markacije nas ponovo vraćaju na šumsku stazu. I ovde je počeo adrenalin da udara. Ovaj deo staze do Brankovog groba je 90% nizbrdica tako da je bilo teško odoleti a ne prepusti se uživanju trčanja nizbrdo. Ovde se grupa malo rascepala ali tek neznatno. Uglješa, Nenad i ja ubrzavamo nizbrdo. Adrenalin polako preuzima i sve misli iz glave ti nestaju, nastaje 100% fokus. U potpunosti se prepustiš da te noge nose, ne usporavaš jednostavno letiš na stazi. Znaš da ako napraviš pogrešan korak možeš da podletiš ili da iskriviš zglob, ali jednostavno ne razmišljaš o tome, puštaš da te celo telo nosi napred. Mislim da smo na ovom delu staze napravili rekord jer ne znam kada smo pre stigli do Brankovog groba. Ovde se grupa ponovo spaja i nastavlja dalje. Sledi opet jaka nizbrdica ali dosta tehnički zahtevna, sa hupserima i kamenjem na stazi. Ovde idemo svi sporije. Na čelu grupe je sada Zoran Marković koji nam pokazuje šta znači prava tehnika trčanja nizbrdo. Lagano, kontinuirano, kao pero Zoran prelazi preko kamenja, zaobilazeći hupsere dok ga mi ostali pokušavamo pratiti i imitirati njegove korake.
Dolazimo do podnožja gde kiša uveliko pojačava i na stazi se polako počinje stvarati blato. Ovo je poslednji segment staze. Grupu i dalje vodi Zoran koji neznatno ubrzava. Ovde sam polako u nogama počeo osećati umor, ali znao sam da je kraj blizu tako da je sada trebalo stisnuti zube i izgurati do kraja. Posle kilometar trčanja po ravnom ali blatnjavom terenu, sledio je poslednji uspon. Ovde ponovo ubrzavam a Nenad i Zoran idu sa mnom. Valjda usponi utiču pozitivno na mene jer umor nestaje i vraća mi se snaga. Uspon je bio kratak ali taman za dušu. Ovde sam rekao sebi je%&$# sve i cepnuo sam do izlaska na čistinu. Odavde se pružao predivan pogled na Bukovac, magla od kiše kao prostirač se obavila oko sela i u daljini su se mogli videti moćni oblaci kroz koji su se sunčevi zraci polako počeli probijati. Ovde me je umor savladao ali nisam ga osetio do kraja. Bio sam u potpunosti svestan kiše koja pada na moje telo, i disanja koje polako usporava, osećaj kada si u potpunosti prisutan, osećaj koji retko možes osetiti u gradu među gužvom i galamom. Nenad i Zoran izlaze na čistinu i nas trojica se spuštamo prema Bukovcu. Bojan, Boško i Uglješa su još iza nas.
Staza je sada u potpunosti blatnjava i jako klizava tako da je ovde bio pravi slalom. Ovde Zoran još jednom pokazuje umeće pravog trčanja dok Nenad i ja se borimo da ne podkliznemo i ne upadnemo u blato. Ovde su patike sada bile već pune blata, ali koga već sada to brine, kako bi Bojan Ćulibrk rekao, Ako su ti patike blatnjave znaš da si odradio pravi trening. Stižemo u Bukovac svi mokri i blatnjavi ali sa osmehom na licima, što je i najbitnije. Sat se zaustvio na 1:30:00 ( prosečno vreme kada su svi završili). Imao sam već prilike da istrčim ovu stazu ali nikad ovako brzo što je samo dokaz koliko je trening bio kvalitetan i koliko je ekipa bila jaka. Sledilo je rastezanje, okrepa i spremanje za Novi Sad, gde nas je čekao sastanak kluba u 20h.
Kako završiti ovaj tekst? Mislim da to nije bitno jer zajednički treninzi i druženja će se nastaviti, tako da kraja i nema. Ovde ću samo reći da svako se može priključiti našim druženjima jer kada trčimo uvek trčimo zajedno kao grupa bez obzira ko je koliko brz i spreman. Za kraj, dole je prikazana tabela sa prolazima i vremenom koji je zabeležio Bojan Ćulibrk na njegovom satu.
Aleksandar Pavlović
ARK Fruška gora