Ne doživljam sebe kao trail trkača. Izbegavam trail trke, iako često treniram na Fruškoj gori. Dugo mi je trebalo da vidim sebe kao trkača uopšte. Pre samo tri godine pet stotina metara trčanja (čak i po ravnom) je za mene bila nemoguća misija.
Trčanjem sam počeo da se bavim 2014. zbog katastrofalnog zdravstvenog stanja u kom sam se nalazio. Godine fizičke neaktivnosti su uradile svoje. Jedini cilj mi je bio biti fizički aktivan. Postepeno sam uspevao da trčim sve duže da bih u junu istrčao Noćni polumaraton. Tu mi je moj drugar Uglješa Nikolić ubacio prvu bubu: „Trčaćeš ti i maraton“. Nastavio sam da treniram i buba je radila svoje tako da sam se još iste godine pojavio na startu Novosadskog maratona za koji nisam još uvek bio spreman i katastrofalno sam ga istrčao, ali sam počeo da gledam sebe kao trkača. U tom periodu se ponovo pojavljuje Uglješa sa savetom „Za brži napredak pomažu treninzi poneravnom terenu, ubaci ih u svoj raspored nećeš pogrešiti“. U 2015. Počinje režim sa pet treninga nedeljno, dolazim na Beogradski maraton gde upoznajem Raša, priključujem se zajedničkim treninzima i učlanjujem se u ARK Fruška gora. Treninzi na Fruškoj gori postaju redovna stvar, kao i učešće na trkama. Plasmani su počeli da budu sve bolji. Na prolećnim trkama sam bio u prvoj trećini, da bih na jesenjim zauzimao mesta u prvoj šestini plasmana. Ove godine sam se na nekoliko trka našao u prvoj desetini ali je to još uvek bilo daleko od postolja.
Za učešće na ovogodišnjem Bukovačkom maratonu sam se odlučio dan pred trku. Zoran Kampfer je uspeo da ubedi mene i Darka Plavšića da mu se pridružimo na stazi od 35 km. Plan je bio da u ekipi bude i Ivan Milovanović (koji je trčao 22km) do mesta gde se ove dve staze razdvajaju. Na startu mnogo poznatih lica. Prvih par kilometara, gužva kao na svim trkama. Posle TV tornja izdvaja se manja grupa od desetak trkača koja je krenula prema Grgetegu gde je razdvajanje staza, da bi prema Krušedolu nastavili samo nas trojica. To je možda i najnezanimljiviji deo ove staze koji vodi kroz njive. Tamo saznajemo da smo prvi stigli na kontrolnu tačku. Tada je proradio takmičarski duh i želja da prvi stignemo do cilja. Posle Velike Remete smo malo promašili stazu, ali nismo izgubili previše vremena. Nastavljamo prema Brankovom grobu, ulazimo u šumu i već smo gotovo sigurni da stižemo prvi, kad se iz šume pojavljuje Teleki Đerđ sa još jednim trkačom (kasnije se ispostavilo da su oni trčali stazu od 33 km). Na nizbrdici sam pustio korak, odvojio se od grupe izašao na čelo i krenuo prema cilju. Na poslednjem usponu sam prikupio snagu da bih posle nastavio jako prema Bukovcu. Ulazim u cilj kao prvi za nešto više od 4 sata (što objektivno i nije neki rezultat ako se zna da je ranijih godina Nenad Jovanović Šone trčao sat kraće). Nekoliko sekundi kasnije stiže i Uglješa Nikolić koji je za isto vreme pretrčao 13 km više i postavio novi lični rekord na stazi od 48 km (4:12). Moja prva pobeda, ali na žalost bez proglašenja i zvaničnog postolja, Zoran i Darko su podelili drugo i treće mesto.
I na ostalim stazama najbrži su bili članovi našeg kluba. Na 16km pobedio je Nenad Jovanović, na 22km Dejan Nikolić kod muških i Biljana Čonkić kod žena, na 33km Aleksandar Vukmirović. Značajne rezultate postigli su i Zoran Marković koji je bio drugi na 33 km, Ivan Milovanović treći na 22 km i Marija Đajić druga na 48km. (Hvala Uglješi na informacijama )
Nebojša Vujković Cvijin