U Nedelju, kako je već i najavljeno, fruškogorci su organizovali prvi zajednički trening na Fruškoj gori. Iskustvo koje sam imao na prvom druženju/trčanju sa drugarima, budi u meni veliko zadovoljstvo, entuzijazam i veru da će ova inicijativa u narednom periodu okupiti što veći broj trkača i da će se širiti i dobijati veće značenje u našoj lokalnoj zajednici.
Za početak, moram reći da je Fruška gora u jesen stvarno predivna. Dok sam trčao više sam obraćao pažnju na okolinu nego na samu stazu i bilo mi je stvarno žao što nisam imao svoj fotoaparat pri ruci. Dan je bio stvoren za trčanje, i to pogotovo u prirodi, zato se nadam se da će ovako vreme biti i na narednom treningu. Sama staza ili ruta, koju smo prešli ovaj put nije bila previše zahtevna, na nekim mestima bilo je par strmih uspona, ali ništa strašno. Veći deo staze poklapao se sa stazom malog Bukovačkog maratona. Čak i naša drugarica, Bojana Kačar nije imala nikakvih problema, bez obzira što joj je ovo bio prvi put da trči sa nama. Mi, muškarci smo joj bili podrška, tako da je bez problema istrčala čitavu stazu :). Sve ukupno, trčali smo oko 11km za vreme oko 1h i 15min. Naš domaćin, Sale, podelio je savete o tome kako treba pravilno trčati uzbrdo, kako treba trčati nizbrdo i kako se treba ponašati na trim stazi, i ovom prilikom voleo bih ga pohvaliti jer se pokazao pravim vodičem i time zadovoljio sva naša očekivanja. Na par stanica pravili smo kratke pauze kako bismo se slikali, nadam se da će slike biti uskoro postavljene na sajt.
Ekipa koja se ovaj put okupila, činili su poznata lica, svi fruškogorci. Boško Stupar, Bojana Kačar, Nenad Jovanović, Dejan Nikolić i vodič, Sale Momić. Gostoprimstvo koje smo dobili do strane porodice Momić je ostavio na nas zaista lep utisak. Mesto gde možemo ostaviti svoje stvari, vodao i topao čaj posle trčanja i na naše veliko iznenađenje, topli kolač sa grožđicama. Šta više reći…
Da li je ovo dovoljan razlog da nam se sledeći put pridužite? Nedelja u 9.20h ispred železničke stanice. Vidimo se!