Nedeljno jutro, za većinu Novosađana vreme za leškarenje u krevetu i zasluženi odmor od naporne radne nedelje. Međutim za neke od nas nedelja ujutro je doba koje očekujemo sa nestrpljenjem, i pored različitih obaveza koje su nas sve izmorile tokom radne nedelje. To je dan kad se mi, trkači iz Novog Sada i okoline, skupljamo u Bukovcu, u porodičnoj kući Momić, na čijoj se adresi inače i vodi ARK Fruška Gora, i odatle krećemo na zajednički trening.
Nedelja ujutro 23. januara je osvanula bela, da belja nije mogla biti. Zaslužan za to je bio sneg koji je padao celu subotnju noć i svoj rad nastavio i u to nedeljno jutro. Većina ljudi ne bi ni pomislila da krene ni u šetnju po Fruškoj Gori po takvom vremenu, ali mi smo sa oduševljenjem krenuli pod punom ratnom opremom na trčanje.
Kolima smo kod braće Momić bili već oko 10 h. Nakon srdačnog pozdravljanja, ipak se nismo videli celih nedelju dana, krenuli smo na opremanje za trčanje. Tu su i usledili i razni saveti, od toga koliko bi toplo trebalo da se obuče do toga ko će trčati a ko je bolje da se ne upušta u tu avanturu zvanu trčanje zbog povrede, nego je najbolje da vreme posveti šetnji. Nakon uspešnih dogovora krenuli smo, većinom svi na trčanje, neko sa više a neko sa manje slojeva odeće.
Nismo bili ni blizu šumi a već smo zagazili u duboki sneg. Staza je ipak bila koliko toliko prohodna. Međutim to se sve počelo menjati kad smo sve dublje i dublje zalazili u šumu. Naime, u šumi je tog vikenda nekim stazama ili bilo jako malo planinara, ili ih na nekim stazama nije ni bilo, tako da nije bilo ljudi pre nas, koji su makar malo ugazili stazu, kojom smo toga jutra trčali. Ipak nas to nije ni malo omelo da razdragano trčimo po snegu koji je, u nekim trenucima, prelazio i preko kolena. Svi smo znali da će to biti jedan super trenig čim smo umarširali u šumu, jer dugotrajno trčanje u polu-skipu znači mnogo i na suvom ravnom terenu, a naročito na uzbrdicama prekrivenim snegom. Srećni kao deca, kojoj su roditelju dozvolili da po zimi pravi Deda Mraza, prelazili smo teške uzbrdice i činilo nam se još teže nizbrdice. Spuštajući se nizbrdicama, morali smo biti jako oprezni jer su one bile jako strme, a spuštanje je otežavao i duboki sneg, zbog kojega niko od nas nije bio siguran gde je tačno tlo. Iz tog razloga, bilo je mnogo padova, koje je ipak uspevao da ublaži duboki sneg. Međutim, mene su više zabrinuli neki bliski susreti sa drvećem, koje su neki od nas imali, ali na sreću njih nije bilo mnogo, tako da je sve prošlo bez povređenih. Nažalost, bilo je i onih koji su iscepali svoje patike, tako da je izgledalo kao da se njima baš i nije isplatio ovaj zajednički trening, ali i pored toga svi su uspešno završili trening, ipak prezadovoljni što ovakav snežni trening nismo propustili, pa makar nas to koštalo omiljenih patika i par ogrebotina.
U porodičnoj kući Momić, nakon presvlačenja, sabirali smo utiske uz voće, keks i topao čaj, koji su nam naši domaćini spremili. Naučili smo taj dan i neke važne lekcije, od toga da povređen ne bi trebalo kretati na trčanje po takvim uslovima pa do toga u kakvoj vrsti patika treba doći na trčanje kroz šumu.
Sa našim domaćinima smo se pozdravili krenuvši kućama, uz dogovor da se specijalno sledeću nedelju, 30.januara, nalazimo na Popovici, gde smo zakazali zajednički trening sa drugrima trkačima iz ostalih mesta, sa kojima bi smo voleli da podelimo barem ovakva iskustva, a što ne i još bolja. Ovom prilikom pozivamo i sve ostale, koji možda nisu obavešteni da nam se pridruže u nedelju ujutro na Popovici na zajedničkom treningu.
Snežana Kliska
Aleksandar Stajić