Jeдном тако, током мог редовног тркачког тренинга, просто ми се јавио осећај да мом организму фали маратон. Не знам како то другачије да опишем, имао сам осећај да цео мој организам урла: ,, Немања, прекини ме више пецкати са овим десеткама и истрчи једном као човек!’’ A ja шта ћу… Кажу треба слушати свој организам.
И тако, листам ја онај досадни фејсбук и наиђем на обавештење да се одржава трка ,,Плави Круг Око Аде’’ који сем маратона нуди и лепу рекреативну трку подршке. Мој организам се наљутио чим сам почео да мислим на трку подрше, тако да сам му се културно извинио и решио да се пријавим на маратон. Чудно је и то што после тога ниједног тренутка нисам помислио да нећу трчати маратон.
На трку крећемо аутом, Даца, моја паметнија половина и кум Раш. На Аду улазимо уз помоћ нашег друга Младена, мало разгледамо колосална дрва која Раш орезује да не би пала неком на главу, а иначе ово је један од проблема на који би у будућности требало обратити више пажње.
Искрено, чим смо стигли програм је већ био у току, што ме је у старту одушевило, будући да презирем онај моменат када раније дођем на трку и осећам се као да сам залутао у неку пустињу дивљег запада… Дотични водитељ се својом креативношћу и позитивитетом утиснуо у моју меморију као један од, ако не и најлепших детаља маратона. Следи пресвлачење, медитација за оне који медитирају и уопште сијасет особених ритуала који су мени деловали као волшебна целина. Након тога, долази возић, али изгледа да су му циганчићи са Аде скинули прозоре, или шта год да је био случај, смрзли смо се од ветра али капа доле организаторима за оригиналну идеју, а осим тога није било ништа хладније него када се човек зими вози у нашим возовима, закопчан до грла.
Пре старта, пријатељска бодрења, зезање и сл. Старт. Одмах почињем бивати свестан колико ми је тешко трчати, али будући да се редовно бавим менталним тренингом, аутоматски налазим све позитивне мисли до којих могу да дођем и успевам цео маратон претрчати у благој еуфорији. Насмејани радници Црвеног крста и организатори, гомила црних мачића близу једне кривине, међусобна подршка нас тркача, ишчекивање када се стиже до места где су лоцирана најдража лица, коментари водитеља, све заједно мени је било јако позитивно. Прво, што је циљ ове трке био да пружи подршку особама оболелим од дијабетеса, како и повећању људске свести о превенцији и правилном третирању горе напоменуте бољке, друго што сам тотално био без притиска са обзиром да је ово један од маратона на крају сезоне у којем човек може да се опусти и заиста ужива… А да све буде још боље, мој пријатељ Неша је након истрчаних 21км за неких сат и 21, са мном истрчао цео круг, сво време ме бодрећи! А након тога ходање у стилу робокапа кога је малопре развалио теретни воз, рехидратација, бесплатни ручак, дружење, истраживање богатог стартног пакета, зезање, свраћање до Земуна на кафицу и видање рана у топлини дома…
Да све не би било тако идеално у овом извештају, прелазимо на критике! Критике су искључиво упућене организаторима трке! Молио бих вас да их не схватите буквално, нису ништа друго до пријатељске сугестије нечега чега сте вероватно већ свесни.
На следећој трци поређајте редаре дуж целог круга како би стално инсистирали на томе да људи обезбеде какав такав пролаз тркачима. Обавештење које се вртело преко разгласа просто није уродило плодом, можда не би ни редари знатно помогли, али свакако би било проходније.
Било је ту још која стварчица, али сте то већ сами образложили и обећали корекцију следеће године, а ја морам признати да сам пун позитивних утисака и да већ размишљам о томе како ћу следећи пут пробати да истрчим макар мало брже!
Nenad Jovanović
Snežana Kliska
Aleksandar Stajić