Sam maraton je raspoređen u tri dana, prvi dan za trčanje u ženskoj kategoriji, drugi dan trčanje muška kategorija, mountainbike i minimaraton, i treći dan pešačenje za sve entuzijaste nebitno na pol i godine. Moja spremnost, kondicija i oprema koju sam posedovala zajedno sa voljom činila se kao dovoljna samo za pešački deo maratona, tako sa sam se otisnula u ovaj izazov. Taj dan beše oko 2500 učesnika, uglavnom holanđana, ali našlo se i tu par francuza, belgijanaca, po koji nemac …
Sve je počelo sa veliko željom za novim, drugačijim, do sada neproživljenim avanturama. Maraton… Asocira na trčanje, snagu, izdržljivost… broj 42. Holandski maraton, e, to već šara sliku nemirnog mora, vetra, vetrenjača, peska, galebova, jedrilica, blagih dina i kilometarskih nasipa, gorostasnih zaštičničkih brana i vedrih lica sredovečnih učesnika.
Dan za pešački maraton, 4. oktobar. Sunce, oblaci i naravno vetar. Organizovani doček neposredno pred start,
topla kafa ili čaj, medeni kolačići sa cimetom, plavo-bele zastavice za svakog učesnika, učvršćivanje pertli, zakopčavanje vetrovki, osmeh na lice i sve je spremno za početak pešačenja. Još uvek ne znam šta me čeka, ali to je čar koja je ovaj dan učinila tako i posebnim. Sve što je bilo spremno u ljubačastom rancu je nekoliko rezervnih čarapa, hanzaplast, malo vode, par čokoladica i po koja voćka, i nezaobilazni fotoaparat.
8:00 početak sa startnim brojem 0816! Prolazi se pored malog naseljenog mesta, nedaleko od mora, Severnog Ledenog! Nakon prva dva kilometra izlazimo na obalu, veličanstven pogled. Talasi, pesak, vetar….Veliki broj otisaka u mokrom pesku od već uveliko poodmkale grupe koja je imala jak tempo. Moji prijatelji i ja, polagano po dogovoru, u proseku po 6 kilometara na sat, kako bi završili do 16:30 sve zajedno sa dve pauze od po 20ak minuta. Na ovom delu puta se zadržavamo kratko, svega 2 kilometra, i prelazimo na asfalt. Pešačimo 13 kilometara uz branu, Neeltje Jans izgrađenu 1986. godine, kako bi zaštitila kompletnu holandiju od poplave. Ta gorostasna tvorevina ima 65 delova koji se podižu i spuštaju po potrebi u rasponu od 7 metara, a predviđeno je da traje narednih 200 godina. Inače, pored nekih delova ove brane duž 13 km, nije moguće peške prići, osim u vreme maratona kada je motorni saobraćaj u potpunosti zatvoren zbog učesnika.
Tako da je ovo zaista bila jedinsteva prilika videti iz ovakve perspektive čuvene brane. Ovaj deo puta je bio posebno zanimljiv i zabeležen je na mnogo fotografija, a propraćen je neverovatno jakim vetrom zbog blizine mora i visine brana. Jedan detalj, da oko sebe koliko mi je vidokrug dozvoljavao da primetim, niko nije imao ni kapu ni kapuljaču, sem mene…..oni su navikli na vetar od 30ak km/h, kao da je povetarac, a ja nisam mogla ni sopstvene misli da povežem od neprekidnog zujanja, brujanja, huke i talasa… No, bitno je da je fotoaparat preživeo par potencijalnih padova! Odnekud se stvorio sto sa poznatim holandskim gumenim bombonama, za dodatnu potrebnu snagu. Ne oklevamo, služimo se. Vetrenjače pokazuju pravac kuda dalje. Ipak, sledi pauza. 15ak minuta, topao čaj, kolačići i sendviči, promena čarapa, sve je u redu za sada, nema žuljeva.
Sledeća deonica puta, 7 kilometara po pesku, uz obalu. Na prvu pomisao, vau, super, nikad do sada nisam bila na maratonu, i to još pored mora, ma biće zanimljivo… Prijatelji već obećavaju da je ovo najteža deonica. Ja zveram u talase, i prelepe oblake, neverovatno da sunce sija, radost neizmerna kod svih, valja uživati dok traje. Hodamo. Mudro zobilazimo delove sa suvim peskom jer to otežava pešačenje, biramo delove uz samo more, nailaze često talasi i to donosi drugi problem, mokru obuću… hm… kombinacija nekako deluje kao najbolje rešenje. Kilometar za kilometrom, kukovi ih najviše osećaju… Monotoniju sivog peska i plavog mora remete hrabri u specijalnim odelima za boravak u vodi od 14 stepeni, dok puštaju zmajeve i surfuju što po vodi što po pesku dok ih vetar odvaja od tla… zaista čuven prizor za 4. oktobar. Vetar sve jači, ali ja i dalje fotografišem sve što stignem. Kukovi boleeeeee, a stopala skoro kao i da nemam. Neadekvatna obuća je imala svoj danak. Dogovoreni tempo se održava. Nije lako, ali je i dalje zanimljivo, hej, maraton pored mora, sad i ko zna kad!
Skoro pola smo prešli. Pauza. Supa od graška, odmor, promena čarapa… ovaj put žuljevi su tu… ne izgleda baš sjajno. Hanzaplasti bi trebali pomoći. Krećemo, jedva hodam, sve mi se čini da neću moći da nastavim, ćutim, teram dalje, boli, boli, šepam, da usporimo, nema svrhe, i dalje će da boli. Moram doći do cilja u dogovoreno vreme, ne želim da usporavam grupu, stežem zube i marširam, moram, hodam, hodam, jedna dina za drugom, sunce sija, vetra malo slabiji jer smo dalje od obale, čak je i vruće, bol sve manje osećam, juhuuu, hodamo… Slikam, ova holandska “brda“! Žuljeva kao i da nemam. Zaboravila sam. Hodam i ne mislim. Pričamo, smejemo se, još 13 kilometara do kraja. Sad već idemo po nasipu, duge kolone maratonaca, ispred i iza se protežu na kilometre.
Prelep prizor, sunce zaokružuje kompletnu sliku a beli oblaci se smeškaju… a i mi! Imamo jos jednu deonicu po pesku… 2 kilometra, nije strašno… opet duž nasipa po kamenčićima i asfaltu… Na vidiku su vodotornjevi, svetionici, prelepa naselja sa identičnim kućama, i tabla sa znakom najviše tačke maratona, 31m nadmorske visine… Tu je nedaleko i statua simbola maratona, trkač u krugu, nagoveštava cilj. Pauza više nema. Idemo do kraja, poslednjih 5 kilometara je obeleženo svaki posebno, najveći osmeh sledi nakon broja 42! Silazimo sa nasipa, u malo mesto, sa ogromnom doborodošlicom, orkestrom i publikom. Prilaze nam sa poklonima i medaljama, stigli smo u predviđenom roku, zadovoljstvo primetno, kod svih. Sevaju blicevi, umor se ne oseća, časte nas pićem i toplim ručkom. Kompletna grupa je stigla kako je i dogovoreno. Svi prezadovoljni, a ja naročito. Dođoh, videh, proživeh! U 16:30 usledila poslednja 253. forografija za taj dan, zajedno sa medaljom i osmehom!
No, to nije sve, naredni dani su bili posebna priča… Žuljevi, šepanje, upala svega… sve po redu i rasporedu, ne bi valjalo da me nešto mimoišlo. Ipak utisci su zapečaćeni i večni. Maraton pored mora, prvi do sada… neverovatan doživljaj! Vredelo je!
Bojana Kačar
ARK Fruška gora
Nenad Jovanović
Aleksandar Pavlović