Svakako da kao organizator nisam mogao da doživim ovaj događaj kao takmičari koji su učestvovali, ali moram da priznam da je ovo bilo jedinstveno iskustvo i da je kadro da me naježi kad god se setim nekih trenutaka.
Ko god je ikad organizovao trku zna koliko je to mnogo posla. Zaista jeste. Rezultat višemesečnog rada je bio upravo Novosadski Noćni Maraton. Dali smo se u potpunosti, imali smo neka očekivanja, ali niko od nas nije zapravo mogao ni da zamisli kako će da bude!
Ustajem ujutru, hronično neispavan zbog gomile priprema, i po najjačem suncu se pridružujem družini na keju da postavljamo takmičarski centar. Razmišljam, imam ceo dan ispred sebe, za sve će biti dovoljno vremena.
Vreme leti kad se zabavljaš… Nisam se okrenuo oko sebe, već je počelo prijavljivanje i opšta frka oko toga. Mnogo ljudi. Očekivali smo oko 200 takmičara na glavnim trkama i za to smo se pripremali, međutim, čini se kao da su svi nekako došli odjednom!
Uskoro počinje da se dešava moja noćna mora – počinje oluja… Završili smo tako što je svako od nas držao po jedan ćošak tendi/šatora da nas vetar ne oduva. Vetar se stišava i počinje kiša, pljusak koji je nakvasio sve što je mogao dohvatiti. Nikome nije bilo jasno odakle se pojavila fantomska kiša koju nijedan metereolog nije predvideo. Sve stvari su mi mokre, postaje hladno, medjutim vezan sam za mesto. Polako pada mrak, i jedva da stižem da primetim da se smanjuje gužva i bliži momenat starta.
Kiša je pratila takmičare tokom skoro cele trke.
Viđao sam i ranije mnogo ljudi na maratonu, ali naših 202 takmičara na 4m širokom potezu ne ostavljaju nas organizatore ravnodušnim! Startuje trka a ja se ježim. Prelepa scena, mnogo prijatelja, mnogo novih lica, a ono što me je najviše obradovalo od svega jeste što su se na našem maratonu spojile sve bivše jugoslovenke republike!
Dok sam prilično rastrojen rešavao problemčiće i propuste koji prate trke, pritisak mi je polako rastao. Međutim, u toku trke mi dobacuje drugar: “Bole, napravio si samo jednu grešku: To što ne trčiš!” Morao sam i ja da probam! Istrčao sam sa drugom maratonskom grupom 5km, vrlo lepih kilometara!
Naši mladi muzičari su nas prelepo zabavljali, a kad su im se igrači s vatrom pridružili, ja sam ostao bez teksta.
Trka je naporna. Posle trke sam video mnogo ispijenih i iznurenih lica. Ni mi nismo zaostajali. Ali moj sud je da je ovo cimanje vredno toga.
Dok su se takmičari polako razilazili na nama je ostalo da pospremimo takmičarski centar, a i ceo kej koji smo koristili. Prolazi više od 25h bez sna, i ja počinjem da spavam budan. Nisam više siguran za volanom. Treba mi san.
Sad već dok ove redove kuckam ne mogu da gledam već zakucavam ako samo trepnem i još uvek ne mogu da se otresem utiska koliko se meni sinoćni događaj dopao.
HVALA ljudi na velikom poverenju, sjajnom odzivu i dođite nam opet 🙂
Živi bili i naspavali se 😉
P.S. Rezultati kad ih Dr. Drago Boroja pregleda i bude zadovoljan.