U danu kada se u Njujorku održava veliki maraton, kod nas se, na našoj planini, održalo 9. Otvoreno prvenstvo Fruške gore u planinskom trčanju. I mada smo svesni da smo bezobrazno Njuorčanima uleteli u termin, i da bi zbog tog preklapanja izgubili neke od nama dragih trkača (Khope, falio si), ipak smo se odlučili da, nakon dve (iz objektivno/subjektivnih razloga) propuštene godine ponovo organizujemo kaljanje po barama Fruške gore. Neko će reći da poređenje sa Njujorkom je malo prepotentno, ali, njihov broj trkača stagnira, a naš raste 🙂
O samoj organizaciji ne bih puno pisao. Ko je probao da nešto organizuje, pa makar to bio grupni odlazak u bioskop, zna šta organizacija nosi. Najblaže rečeno, glavobolju. Nekako sve deluje „lako ćemo“ dok ne dođe dan trke. Onda bude „kako ćemo?“. I mislim da smo uspeli nekako. I ako vi, trkači, makar malo, delite to mišljenje, onda smo više nego zadovoljni i sve glavobolje zaboravljene. 
Ova godina će definitivno biti upamćena po blatu na stazi. Prognoza je obećavala. Kiša će prestati u petak tokom dana, tako da je ostala cela subota da se zemlja malo iscedi (ako ne i prosuši). I najavljeno odličnih 17 stepeni. Skoro pa prevruće. A onda nije stala ni u petak uveče, ni u subotu pre podne, ni u subotu popodne,… srećom, niz se nije nastavio. U nedelju, kad je najviše trebalo, stala je. Prognoza našeg preCednika se obistinila. Vreme je bilo idealno. Pravo jesenje, šumsko. Staza izazovna, ali prohodna. Potpuno nova, sa dugačkom skoro-pa-ravninom pre cilja. Bilo je par foto finiš uletanja u cilj.
Raduje i to da nam se na trke vratila tetka Rada i njene krofne, koje su simbol našeg kluba od kad sam ja u njemu. I koliko god se trudili da sa atraktivnom stazom vas oduševimo, tetka Rada i njene krofne su nam oduzele svu slavu. Neizmerno joj hvala.
Naravno, ove trke ne bi bilo da nije bilo Frulje i OAK Novi Sad. Iskustvo orjientiraca u organizovanju trka u svakavim „prirodnim“ uslovima, i njihova snalažljivost na terenu, su ovu trku učinili mogućim. Bez njih (a pogotovo bez Frulje) trke ne bi ni bilo. Njegova opuštenost i konstruktivnost u najkritičnijim momentima organizacije su tajni sastojci koktela zvanog „trka u cajtnotu“.
A za kraj, moram pomenuti vas, trkače (i bez vas trke ne bi bilo, ali to se već podrazumeva) i odnos prema prirodi. Jer Fruška gora je planina svih nas i u njoj želimo još puno godina da uživamo i još puno trka da istrčimo. Ostavili ste je onakvu kakvu ste je zatekli (do na tragove proklizavanja po blatu). Čaše na okrepi niste hteli da bacite, nego ste ih nosili za pojasom (trkačke helanke ni džepova nemaju). Iza vas su ostale samo trake za markaciju, koje smo, na kraju, kada smo sigurni bili da više nkog nema da se izgubi, poskidali. Pokazali ste kako se odnosi prema našoj planini.
Zbog svega toga, veliko vam hvala i vidimo se dogodine.
Gospodar Vremena