Šetnja po Fruškoj Gori

8.5.2010 Jutro je osvanulo puno obećavanja. Prijatna svežina, ni odveć hladno ni previše toplo, bez kiše i vetra. Ukratko, vreme idealno za trčanje. Krećem put železničke stanice gde čekam autobus, koji me vozi do Popovice. Da bi sebi olakšao, prethodni dan sam obavio prijavljivanje i uzeo moju mapu.

Da bih izbegao gužvu, krećem malo ranije put doma pod Glavicom, gde narednih sat i po vremena čekam da stignu perforatori, kako bi sve bilo legitimno. Upoznajem dva ekstra momka iz Subotice, obojica alpinisti, a jedan oduševljeno prihvata izazov našeg noćnog maratona.

Kako se vreme dolaska perforatora približava, ja odlučujem da zauzmem mesto tik uz drvo, kako bih bio među prvima koji će overiti prvu kontrolnu tačku. Priroda zaista budi ono najbolje u ljudima, a ja sam oduševljen činjenicom da postoji manifestacija koja okuplja ljude svih generacija, u zajedničkom cilju, uživanju u prirodi, kao i prevazilaženju samog sebe.

Budući da sam se spremio za trčanje malog istočnog maratona od 33km, malo zavidim svom drugaru Bošku, koji se u ful planinarskoj opremi, lagano sprema da prošeta istom stazom…No šta je tu je, kocka je bačena i nakon overe knjižice, krećem svojim laganim kasom ka cilju. Cilj je istrčati stazu za nekih 3:30.

Fruška Gora prosto pleni svojom lepotom. Kako ,,trka“ odmiče, sve je manje gužve na stazi. Srećem mnoštvo trkača i svi se međusobno bodrimo i razmenjujemo zanimljive teme za razgovor. Kada konačno negde posle selišta, tj treće kontrolne tačke ostajem relativno sam, počinjem zaista da se stapam sa Fruškom Gorom. Ono što mi se sviđa kod ovakvih sportskih manifestacija, jeste da raznoliki i lepi pejzaži konstantno psihički odmaraju čoveka, te da li se meni samo čini, ili su fizički napori mnogo podnošljiviji.

Nakon spusta do prelepog manastira Grgeteg i negde kod uspona za tv toranj, srećem Duška Momića, koji me iako trči ultramaraton, bodri i sa rečima, ,, daj da te povučem malo“ ubrzava i pravi mi zavetrinu. Na isti način mu kasnije uzvraćam, a negde pred sam tv toranj, ubrzavam, dotadašnji laki tempo i rešen sam da ostatak staze istrčim najbržim konstantnim tempom za datu situaciju.

Što se suplemenata tiče, uvek kada radim dužine, vodim računa da se ne opterećujem suvišnim teretom, tako da sam sa sobom poneo jedan gel i flašicu vode, koju dopunjujem na pojedinim kt-ovima.

Slede spustevi i penjanja do Venca, uspon do Kraljeve Stolice, gde srećem kuma Rasha, kojem treba 5 minuta da meni izbezumljenom, objasni gde se tačno na cisterni nalazi voda… Iako znam da sam u tom momentu prvi na stazi, usled nedostatka konkurencije, nije mi cilj, samo da budem prvi, već da odista na toj trci dam svoj maksimum. Nastavljam žestoki tempo do samog kraja.

Stiže me umor kako to obično biva, pred sam kraj, u onim trenucima kada već znam da je kraj tu negde iza dva tri brda i tada mi po običaju treba najviše mentalne snage, da zagrizem i ne popustim…

Nakon mog omiljenog dela, spusta ka Popovici, utrčavam punim sprintom u cilj, malo rastrčavam, te odlazim do zapisničkog stola, gde moja treća po redu uzastopna pobeda na ovoj stazi postaje verifikovana u vremenu od 3:30.

Srećem i Katicu, hvalim se svima koje sretnem, a zatim kada shvatim da sam im dosadio svojim hvalisanjem, pustim i njih da pričaju, te upoređujemo utiske sa staze… Nakon ćaskanja sa drugarima, rastrčavanja i laganog istezanja, sedam u autobus i vraćam se kući gde sledi rehabilitacija. Iskreno, budući da ovaj izveštaj pišem dosta kasnije u odnosu na sam događaj, već mi nedostaje trčanje po Fruškoj Gori i planiram da uskoro odradim jedan lep trening i podsetim se kakve sve tajne krije naša lepotica.

Nemanja Nikolić

Pobednici ultramaratona:

žene

  1. Anita Silađi, Mađarska,
  2. Marijeta Gomilšak
  3. Milica Filipović, Užice

muškarci

  1. Uglješa Nikolić, Rumenka,
  2. Dragan Šarčević, Subotica
  3. Željko Dulić, Bukovac

By Boško Stupar

Triatlonac, trkač, orjentirac, penjač, avanturista, entuzijast, boškotlonac, kažu prijatelji :)