Sneg škripi pod našim nogama dok se u navezi krećemo kroz noć. Vetar tek u trenucima miluje mi lice i razbuđuje me. Sve vreme gledam dole u kristale snega čiji odsjaj se preliva kao muzika pred mojim očima. Tek retko dignem glavu da vidim gde se trenutno nalazimo. Postali smo deo “Vatrene zmije”, kolone planinara sa čeonim lampama koji odaju utisak ogromne vatrene zmije koja se krivudavo kreće prema prvom zahtevnom usponu. Fantastičan trenutak. Sa istoka polako se vide prvi nagoveštaji zore čiji obrisi naglašavaju vrhove koji nas okružuju. Sa druge strane, na zapadu, Mesec se nalazi visoko na nebu i svojim sjajem zamagljuju sazvežđe Velikog medveda. Posle nedelju dana na putu emocije me tek sada polako sustižu. Tek sada postajem svestan da penjem Mon Blan.
Od početka ove godine imao sam u glavi cilj da ispenjem najviši vrh zapadne Evrope, Mon Blan (4,808 m.n.v). Put ka tom cilju nije bio toliko trnovit ali nije bio ni lagan. Znao sam da sam spreman i da imam neophodnu psihofizičku pripremljenost i znanje da bez problema savladam sve izazove i napore ka vrhu. Bilo je potrebno samo da ničinim prvi korak ka ostvarivanju tog cilja.
Damjan Gatarić i ja priključili sam se ekspediciji “Alpi 2017” koju je organizovao PK “Balkan” iz Beograda. Glavni vodič na ekspediciji bio je Branko Dikić. Sa njim sam već penjao prošle godine najviši vrh Austrije, Grossglockner, tako da sam imao apsolutno poverenje u njega. Kako je vreme prolazilo ekipa se polako bila formirala da bi na kraju konačan broj spao na 18 članova. Sve su to već iskusni planinari-visokogorci. Većinu sam članova poznavao tako da sam bio siguran da će provod biti zagarantovan.
Kako se vreme polaska polako bližio, sve kockice su polako dolazile na svoje mesto, ali nije bilo te uzbuđenosti i treme. Sa ostalim članovima kada sam pričao svi su bili usplahireni, puni adrenalina. Kod mene to nije bio slučaj.. nisam tome ni pridodavao veliki značaj, štaviše godio mi je takav osećaj jer mi je ulivao sigurnost da u celu priču ulazim hladne glave. Emocije i uzbuđenost sustigle su me tek na kraju, na finalnom usponu.
Konačno je došao i taj dan,05.07. vreme polaska. Na železničkoj stanici okupili su se svi dragi ljudi, prijatelji i bliža porodica da nas isprate i požele srećan put i vedro vreme. Krenuli smo tiho na ovaj pohod.
Plan ekspedicije je bio takav da prvo penjemo dva vrha, Grossvenediger(3,666 m.n.v) i Gran Paradiso(4,061 m.n.v). To su bili vrhovi za pripremu, da vidimo kako funkcionišemo kao tim u navezama, da se aklimatizujemo postepeno kako treba i da naviknemo svoje telo da nosi malo veći teret na duži vremenski. Ako uspešno ispenjemo ova dva vrha, sledio je onda uspon na konačan cilj, Mon Blan.
Prva dva dana bili su usmereni ka Austriji i ispenjavanju prvog vrha, Grossvenediger. Sam vrh se nalazi u Austrijskoj pokrajini Tirol i deo je nacionalnog parka “Hohe Tauern”. Grossvenediger je 4. najviši vrh Austrije. Tehnički za penjanje nije zahtevan ali pošto je do njega dug put, sve ukupno oko 16km, dobar je za pripremu i za aklimatizaciju. U jutarnjim časovima stižemo u Austriju u mesto Hinterbichl, gde se prepakujemo za dva dana avanture. Prvi dan nam je bio cilj doći do planinarskog doma Defreggerhaus (2,962 m.n.v) gde bi prenoćili i sutradan ujutru krenuli na uspon. Do doma ima oko 12 km i bogme dosta visinske razlike, oko 1,400 metara uspona. Sa rančevima na leđima to se sve oseti. Sama staza prolazi kroz nacionalni park i okruženje dosta podseća na panoramu koju smo mogli videti u filmovima Gospodara prstenova. Vodopadi su se mogli videti i čuti sa svih strana, venci planina su nas opkoljavali i fascinirali svojim vrhovima koji cepaju oblake i koji su još uvek bili pod snegom. Usput do samoga doma, društvo su nam pravili mrmoti koji nažalost nisu imali kod seble Milka čokoladu ali sa svojom radoznalošću dovoljno ih je bilo slatko gledati kako se pojavljuju i nestaju iza okolnih stena. Voda koja se slivala sa vrhova kroz slapove i potoke bila je za piće. Svojim ukusom dosta podseća na našu flaširanu Rosu. Meštani nam nisu preporučivali da je pijemo zbog sigurnosti ali njenoj bistrini i čistoti bilo je teško odoleti, na kraju nije nam bilo ništa. Na mnogim mestima bilo je prirodnih izvora tako da smo se mogli okrepiti.
Usput pravimo pauzu kog planinarskog doma Johannishutte (2,121 m.n.v) gde se nalaze ležaljke na kojima se izležavamo. Tu se malo zaslađujemo sa hladnim pivom i pitama od jabuka sa cimetom koji imaju veličanstveni ukus.
U Defreggerhaus stižemo u popodnevnim časovima. Svi zajedno se smeštamo u ogromnu sobu u potkrovlju i pravimo Gerila večeru. Gerila večera, iz razloga što nam domaćini doma nisu dali da se pali primus i sprema hrana u samome domu, tako da smo to radili izvan doma u zavetrini. Tu se okrepljujemo sa vrućom supom koja vraća u život. Posle večere usledio je sastanak grupe gde smo se dogovorili oko naveze i generalno za plan za sutrašnji uspon. Posle sastanka svi smo otišli na povečerje da se odmorimo.
Na uspon smo krenuli u 6. ujutru. Već se bilo razdanilo i bilo je toplo bez vetra tako da čeone lampe i perjane jakne nisu bile potrebne. U daljini na horizontu po boji neba videlo se već da nadolazi fronta koja je donosila promenu vremena i kišu. Nije trebalo gubiti vreme, krenuli smo ka vrhu.
Uspon je išao prvo preko suve stene, granica večnog snega je počinjala na oko 3,000 m.n.v. Tu smo već stavljali dereze na noge i formirali naveze. Ušli smou carstvo glečera, jednog od najvećeg u Evropi, začuđujuće pukotina nije bilo ili se nisu videla od snežnog pokrivača, zbog toga trebalo je biti oprezan. Na jednom mestu noga mi je bila propala kroz duboki sneg ali sam zahvaljujući Damjanu i Draganu, članovima naveze, bez problema iskobeljao.
Kako smo napredovali vrh se sve više isticao, bio je prekriven oblacima koje je nanosio vetar. Što smo se više približavali vrhu tako su se oblaci sve više povlačili do trenutka kada smo konačno stigli na sam vrh. Za sam napor bilo smo nagrađeni pogledom za 360 stepeni i oblacima koji su se migoljili pod nama. U daljini se jasno video Grossglockner. Na vrhu se zadržavamo oko pola sata pošto nije bilo gužve. Usledio je fotosešn sa zastavama i zajedničko fotkanje u svim planinarskim moćnim pozama. Polako je sledio i povratak. Brzo se spuštamo nazad do doma. Vreme se već bilo pokvarilo i počela je da pada kiša. Nismo gubili vreme, brzo smo se prepakovali, ostali su pristizali i brzo se formirala grupa za povratak. Na samome povratku pokisli smo i osušili se ako ne i tri puta, ali smo uživali u onome šta nam je priroda priredila. Dolazimo opet do mesta Hinterbichl, odakle smo i krenuli. Tu čekamo ostalu ekipu da siđe sa planine i busom krećemo u mesto Osttirol gde ćemo prenoćiti u hotelu i popiti zasluženo lokalno pivo sa ekipom.
Aleksandar Pavlović