Pošto sam prozvan u Zoranovom izveštaju za 4. kolo Treking lige (mnogima poznatiji kao Sipac), ovo je neka moja priča u “kraćim crtama” kako je sve to izgledalo na velikoj stazi!
Jutro koje je bilo prilično prohladno, uopšte nije obećavalo prelep dan i idealno vreme za trčanje u šumi (mokro i delimično blatnjavo sa povišenom vlagom :-)). Na Popovicu sam došao zajedno sa Zokijem Marković, gde zatičemo par planinara/pešaka koji su upravo krenuli na plavu stazu. U planinarskom domu smo bili medju prvima koji su pored Lambrosa i Bilje čekali start u 9h. Tada sam od Lambrosa saznao da je već startovalo 9 pešaka. Na startu u 9 h, bilo nas je tačno desetoro. Iskreno, očekivao sam mnogo veći odziv!
Znao sam da je staza kraća i da nema teoretske šanse da je dugačka 55 km. Hteo sam da istrčim za 5 sati, pa sam se nakon samog starta odlučio da se odvojim od grupe i da trčim sam. Na Spustu prema Paragovu, sustiže me Lambros i sa njim sam zajedno trčao do Glavice. Od Glavice nastavljam sam, dok je on odlučio da sačeka ostale učesnike. Posle Glavice je usledio Astal gde sustižem Milanu Buinac. Od Astala do Manastira Jazak, nisam video nikoga od ucesnika. Posle Manastira Jazak dok sam trčao zamišljen prema Pinkijevom spomeniku, na jednoj krivini u šumi nalećem na divljeg vepra! Srećom, bio je ubiVen 🙂 Moram da priznam da mi nije bilo svejedno, ali tog dana nisam osetio takav adrenalin kao kad sam se prvi put susreo sa njegovim rođakom oči u oči pre dve godine na planinarenju!
Nedugo posle toga, sustižem Gocu, Rezu i Spomenku. Tu sam odlučio da predjem u hod i da prozborim koju pametnu sa ljudima. Dok smo se šalili i pešačili, Goca je u jednom trenutku vrisnula kada je ugledala još jednog ubijenog vepra pored puta. Srećom, ovaj je bio manji pa se verovatno nije uplašila kao prvi put 🙂 Dalje sam nastavio sam kad sam prešaltao iz hoda u trk. Nakon par stotina metara sam naišao na lovca koji mi je rekao da sagnem glavu ako budem čuo pucanj 🙂 Bilo je baš zanimljivo i neobično: lovci, trkači, planinari i mrtve divlje svinje… Pre Pinkijevog spomenika pravim mali predah kod izvora. Posle je usledila borova šuma na spustu prema Bešenovačkom Prnjavoru gde sustižem Dragomira Komarov. Čovek je trčkarao sa malim zvoncem (klepetušom), tako da se mogao jasno čuti iako ga još nisam ugledao. I on mi je ispričao njegovo iskustvo kad je ugledao iskeženog vepra. Prvo je mislio da spava, da je legao da malo odmori. Gledao je da nadje neki kamen/busen da ga gadja, ne bi li se ovaj sklonio da učesnik Treking lige moze neometano nastaviti dalje 🙂 Kao što vidite, svi smo se snalazili na razne načine…
Od Bešenovačkog Prnjavora nastavljam opet sam i tada kreće jedna od kriza. Konstantno razmišljanje koliko je ostalo do cilja i koliko jos kilometara treba da pređem. Kada sam izašao na asfalt, bilo je još gore zato što je usledila asfaltna deonica od Jabuke do Kraljeve stolice. Kako su vreme i kilometri prolazili, tako su i noge bile sve teže i teže. Iako sam znao još pre starta da nemam dužinu u nogama za 50 km, hrabro sam odlučio da ja to probam preći za 5 sati 🙂 Posle Jabuke usledio je Crveni čot i PTT Brankovac. Kod Beočinskih livada sam video par izletnika, pa mi je bilo malo lakše jer od Bešenovačkog Prnjavora nisam video žive duše, niti sam sreo neka kola. Kao da nije bila subota i da prolazim kroz neku zabit, a ja na magistrali Jabuka – Brankovac!
Već tada sam video da neću moći da pređem stazu za 5 sati. Pri dolasku na Zmajevac, primetio sam da mi je ostalo jos malo izotonika, ali mi se nije skretalo sa staze da bih sipao vodu. Do Kraljeve stolice je ostalo svega nešto malo malje od 4 km. Asfalt mi je razbijao noge i nisam mogao da dočekam da se ponovo dočepam šumskog kolskog puta 🙂 Usledio je i spust prema Popovici. Delovalo mi je da trčim na štulama 🙂 Istrčao sam do cilja kako sam mogao i kako su noge htele… U planinarskom domu zatičem Zokija koji mi kaže: “Dobar si! 5 h i 20 min.”! Nikada se nisam osecao gore posle neke trke/treninga od 45-50 km… Noge su htele da eksplodiraju. Nisam znao sta da radim od sebe. Izasao sam da malo rastrčim i prošetam, ne bih li se malo unormalio.. Posle istezanja, CEPke su odradile svoj deo posla 🙂
Sve ukupno, bilo je 21 učesnik Treking lige. Devetoro na velikoj stazi, osmoro je išlo neku kombinovanu stazu kako im je odgovaralo, a četvorica su pretrčali malu stazu.
PS: Forerunner 305 je pokazao 46,5 km. Gde su preostalih 8,5 kilometara, to ne znam! Možda su ih pojela ona dva vepra, pa im je preselo 🙂
Aleksandar Pavlović
ARK Fruška gora