У сусрет празнику, Дану победе, или како би то коректни новотари рекли Дану примирја у Првом светском рату, Милена је одлучила да се врате тамо где је све и почело, на почетак, не би ли дошли до закључка да ли је било примирје или победа. Тај борбени дух и она чувена реченица: Србија се на Церу брани, довела је почетком новембра један део АРК-оваца на обронке планине Цер.
Горан је, погађате сада већ, је л` да, узео да се присети неких давно научених лекција, а тога о Церу има у неограниченим количинама:
”У јутарњим часовима 15. августа 1914. године, густа магла је лежала над шумама и брдима западне Србије, скривајући моћне колоне српске војске које су, на челу са генералом Степом Степановићем, храбро напредовале ка судару који ће убрзо ући у историју као Церска битка. Овај сукоб, одвијан на плодним и стрмим падинама планине Цер, представљао је прву значајну победу Савезника у Првом светском рату и означио тренутак када је једна мала, али неустрашива нација, успела да надвлада много јачег непријатеља.”
Слике су му пролазиле кроз главу, мешајући сада већ не само деценије, него и векове.
Почетак `90-тих је био када је полагао историју. Професор се звао Станислав.
– ”Ко је предводио аустроугарску војску?” – гласило је питање на које је бледо гледао један Горанов другар из генерације.
– ”Ко? Да помогнемо мало: Зе…. Ајде, Зе…. Ко? Зе….” – шушкавим гласом, сада већ и промуклим, покушавао је Станислав да помогне младом питомцу Војне академије.
– ”Зеки Паша!” – одговори момак од непуних двадесет лета, као да је дошао до новог светског открића. Оно би уистину и било такво да је одговор истинит, јер то нико под милим Богом до тада није чуо, али… није тачан.
– ”Е није Зеки Паша, него Поћорек! Али то треба да кажеш ти, а не Станислав.” – рече професор и обори момка. С разлогом.
Овога пута екипа је била малобројна, али пуна изненађења.
Бане се већ један период озбиљно припремао да врати Милени за све њене претходне победе. Да запамти добро и за Златибор, и за Ивањицу, и за Тару. Милена је била слављеница. Рођендан на Церу носио је у себи једну посебну свечаност, а радост тог празника разгалио је душу Наталији, која једва да има једну трку у ногама, ону са Ноћног на шест километара. Од трејлова има вишегодишње искуство у планинарењу, па је прогањала мисао како се понаша онај који остане последњи на стази. Горан је имао искуства са тим: ”последњи на стази”, а сада већ има неко, какво, такво искуство и на тим ”благим” трејл стазама. Унапред је припремио сценарио да ће озбиљније узбрдице ходати. Није знао да ће се на малобројним низбрдицама котрљати.
Ко још недостаје? Аааааа, Рајкооооо…. Рајко је певао:
”Уууу боооој крените јунаци свииии
Креееен`те и не жалʼте живот своооој
Цер нек види строооој, Цер нек чује бој
А река Дрииииинаааааа,
Славу, храброст и јуначку руку српског сиииинааааа.”
Свако путовање са собом доноси лепоту краја где се иде, али Горан некако баш воли ту Западну Србију, Подриње, Јадар, Поцерину, Текериш. Пут уз Дрину, па поглед који се пружа ка Церу са огранцима Иверком и Видојевицом, северно, а нешто јужније Гучево на које се надовезују Борања, Јагодња са Мачковим каменом, Рожањ и друге планине.
Недељно јутро је обећавало леп дан.
Стигли су доста рано, јер доста рано су и кренули. Толико рано да је Бане заспао у Форду већ на Мосту Слободе. Скоро па би могли рећи да су стигли пре организатора, а једна кафана у близини стартно-циљне зоне само што се није отворила. Рекли би да су могли и врпцу да пресеку. После града планинско јутро, чист ваздух и звуци природе су нешто што у човеку ствара мир и хармонију. Жирови су лупали по хауби и крову Форда, паркираног на месту које им се учинило баш добрим. Горан је слушао тупе ударце у свог љубимца, нетремице гледао и надао се да ту успомену неће морати да носи са собом у повратку.
Како се ближио старт трке, тако су људи, драги, познати и они које ће тек упознати, почели да се окупљају и стварају ону познату адреналинску бомбу у организму, коју овакви догађаји рађају.
Бане, Милена и Горан…добро, и Рајко, трчали су средњу стазу која је била, добро требало је да буде, нешто преко 16 километара, са 700 метара елевације. Пре самог избора трке и пријаве за исту, ове симпатичне бројке Горан је изнео Милени, на шта је она реаговала тако да је свака прича о овоме даље била сувишна:
– ”Седамсто метара елевације на 16 километара? Хм…кеса!” – рече и стави тачку Миленце.
Наталији је ово била друга трка у животу. Први трејл и први пут као члан АРК Фрушка гора. Чинило ју је то поносном. Пред њом је била краћа стаза, нешто дужа од 7 километара, са 300 метара елевације. Нимало наивна за некога ко је, у ствари, истрчао ту дужину једном у животу и то на траци. Можда.
Међу познатим људима, посебну радост изазвао је сусрет са Слобом и његовом супругом Милицом. Милица се упознала по други пут са Натом, јер се првог упознавања не сећају ни једна, ни друга. Било је то на Ноћном маратону, а ко се по ноћи може сетити кога је све видео или не.
– ”Одлично. Наталија, ти се држи Милице. Нећеш залутати, а ту сте негде. Можда!” – правио се Горан паметан, иако га ни овог пута, као ни у Апатину, нико ништа питао није.
Старт трке на 16 километара био је 15 минута пре оне на седам. Наталија је испратила Милену, Банета и Горана, са надом да ће их и дочекати, јер за очекивати је да ће она своју трку завршити пре њих. Седам је мање од шеснаест, а није реално да неко ту разлику претрчи за 15 минута. Ко то на крају може знати? Шума је то. Чудна.
Бане је кренуо силно, Милена прати, а Горан је чувао снагу, каже за Верону. Свашта. Првих 500 метара узбрдице Рајко овог пута није желео да трчи, због чега је препустио Горану прву половину стазе.
– ”Нећеш ме навући као у Александровцу, да ја трчим узбрдице, а ти низбрдице. Има бата бубреге.” – дивио се својој мудрости Рајко.
Није имао појма да након те уводне узбрдице стаза води низбрдо до седмог километра, а потом их узбрдица чека до краја. Какав данак неискуству. Горану се у старту поглед замаглио, испред себе лично је видео Хакуну Матату, којег је Рајко успео да фотографише. Без тога сигурно нико не би поверовао да су делили стазу са ликом који ни мање, ни више носи име афричког, хедонистичког начела по коме живе припадници кенијског и танзанијског племена Масаи, а које означава живот без правила, одговорности и брига. У Србији би рекли, орило, горило…
После скоро пуних шест километара константне низбрдице, котрљања и уживања, на самој кривини планинског пута, иза шумовитог превоја које је украшавало златно жуто лишће са разгледнице, појавио се део стазе за који нису имали појма да ће такав бити до 500 метара пред циљ.
Јесте! Погодили сте! Узбрдицааааа!!! Тршић се понавља.
За то време, Наталија је била охрабрена што неће бити сама и што ће трчати заједно са Милицом. Међутим… Већ после првих пар метара Милица је дала гас до даске. Наталијина рука испружена, и неизговорене речи: чекајте ме, вратите се – биле су јасан знак да ће по планини морати соло да се сналази.
Бане је цепао увелико узбрдицу као да је низбрдица, Милена… о њој ћемо касније. Имамо три хиљаде метара разлога за то. Рајко је војничким ходом узбрдицу газио и нешто нижи пулс искористио да проговори коју са случајним сапатницима на стази. Испред њега на пар метара била је девојка за коју је чуо да је из Зрењанина.
– ”Је л` трчиш Зрењанинску лигу? Јеси у тиму са њима”?
– ”Не, нисам. Ја сам у АРК Фрушка гора!” – одговори она, а да се није ни осврнула.
Не зна се ко је био у већем шоку, Горан или Рајко када су чули да је девојка у ствари са њима у клубу.
– ”Који бре АРК Фрушка гора? Ко ти је тренер?” – упиташе у глас ова двојица запањених.
– ”Шоне!”
– ”Који бре Шоне?”
– ”Шоне! Један једини, Шоне, познати, најбољи!” – скоро да се увредила што троши време на лудаке који не знају ко је Шоне и нису чули за АРК Фрушка гора.
Девојка се зове Ивана, из Зрењанина је и члан је клуба. Сада поред Шонета, за њу знају и Рајко и Горан, Наталија и Бане, Милена такође. А чуће и остали у клубу.
Негде на 11 километру, из чиста мира, на стази се појављује момак који се враћа. Није проблем што се он враћа, него што наговори да се врати и цела група у којој су били и ова двојица замлата, као у филму Ко то тамо пева:
– ”Назад! Назад!”
– ”Где бре назад?” – повикаше Рајко, Ивана, једна Марија за коју су мислили да је Јована, јер тако пише на броју и још неки момци.
– ”Требало је код друге окрепе да скренемо лево.” – био је упоран.
Окренуше се, шта ће. Трчали су назад. Ако ништа друго, после пет километара коначно мало низбрдице, па макар било и назад. Након неких 500 метара назад, назад трчања, онај исти лик повика јуриш напред:
– ”Напред, напред! Сад сам се чуо са Дулетом (ко год Дуле био)… Само право куда главни пут води.”
Шта ће, ајде опет узбрдо. Након нових километар појављује се једна жена, по нагласку се лако дало закључити да је из Русије, са својим тумачењем трека:
– ”Назад! Назад!” – промашили смо стазу.
– ”Е, нећеш га мајци више назад. Повлачења нема! Јуриш напред!” – повикаше Рајко и Горан све до треће окрепе, која им се смешила после још пар стотина метара. А на трећој окрепи:
– ”Рајкоооооо, прасеееее!!!”.
Помињала је Милена у поласку да ће их на стази сачекати печено прасе, али оно што није рекла да се ради о савршеној гозби. Знате оно кад се каже: СЛАТКО ПРАСЕ! Не, не…није било слатко, било је слано, али слатко бре! Савршенство ипак постоји.
Наталија је за то време остала сама у шуми. Нигде никог. У тренутку када ју је само авантуристички дух убеђивао да је на правом путу, јер сваки пут негде води, овај ваљда и до циља, појавио се ниоткуда Слоба.
– ”Откуд ти?” – зачуђено га погледа Ната.
– ”Вратио сам се по тебе. Ајде, имаш одлично време.”
И тако Ната успешно заврши своју прву трејл трку и прво учешће као члан АРК. Прасе је прескочила, остаће енигма зашто. Као што је и енигма којом је она стазом уопште ходила, обзиром да нема ни једне, али НИ ЈЕДНЕ ЈЕДИНЕ, фотке са стазе. Само са старта и циља, који су, да будемо прецизни, једно те исто.
Бане је исто прасетину прескочио, за њега знамо зашто.
– ”Милена неће стићи пре мене!” – газио је Бане и прегазио Цер са одличним временом.
Горан и Рајко су се приближавали циљу. Нешто сачуване снаге за Верону одлучили су да потроше на финиширању Цера, без обзира што је прасе играло свој плес у желуцу. А у циљу… По први пут у животу успели су да стазу од 16 и по километара претрче за 13 километара и седамсто метара.
– ”Ипак је требало НАЗАД, НАЗАД!” – схватише коначно.
Милене још није било ни на видику. Како?
Миленце је после окрепе са прасетином скренула десно. Изгледа је бајадера прасетине превагнула на ту страну и занела је тако да је кренула у нови круг. Сам Бог зна шта је то што је после километар и по зауставило и вратило на стазу ка циљу. Неки би рекли виша сила. Ако ништа друго, њој је сат показивао очекиваних 16 километара и кусур. Хм… КЕСА.
На крају се окупише сви око трпезе, где у глас повикаше:
– ”Ово је ПОБЕДА!”
По Форду су још увек лупали жирови. Горан их више није чуо. Возиће их Форд још дуго.
Срећни, задовољни, насмејани још једну причу испричаше својим делима.
Србија се на Церу брани!
