Došla je i ta subota 13. jula i dvoje entuzijastičnih fruškogoraca (Samanta i Damjan) krenulo je put Zagreba u “rano” jutro. Uz pomoć prijatelja iz Beograda smo se ubrzo našli tamo, i proveli divno veče u društvu ljudi sa svih strana sa jednom zajedničkom strasti: mazohističko mučenje satima, pardon maratonsko trčanje. Doček je bio fenomenalan i domaćini su nas divno ugostili i proveli gradom.
Sutradan ujutro, penjući se uz Sljeme prema vrhu, primetili smo sa koliko je pažnje cela ta planina sređena i kako puno ljudi dolazi da je poseti vikendom. Mladi i stari su išli u kolonama celim putem, neki biciklima a neki peške sa posebnim štapovima za hodanje planinom. Sve u svemu, divan prizor!
Svi smo u prijatnom uzbudjenju iščekivali trku koja se sastoji od tri distance razvučene tom planinom: 42.2km, 14km i 4km. U suštini ova prva trka je tri kruga od 14km oko vrha Sljemena. Samanta se prijavila za 42km (ovo joj je 5. maraton), a ja za 14km (3 polumaratona do sada). Planirao sam da isforsiram tih 14km i završim što brže mogu, ali tada sam shvatio da svi iz društva trče maraton i da bih onda morao da ih čekam 4-5 sati da oni završe svoje trke. Znajući da mi čekanje nije jača strana i da bih verovatno od muke i dosade i sam nastavio dalje da trčim po Sljemenu, odlučim se (uz punu podršku cele ekipe) da se prebacim na trku od 42 kilometra. Jeste da sam krenuo da trčim pre 5 i po meseci, jeste da je najviše do sada sto sam istrčao 25 kilometara (u prošlu subotu), ali ovo nije “prava” trka. Ovde se deonice pešače i prelaze u super društvu kroz šalu i zezanje. Čujem ja da je ovo najteža takva trka u regionu, ali ne obraćam puno pažnju na to, pa težina je ipak subjektivan utisak. I bez puno premišljanja se odlučim na tu promenu, pa su me tamo odmah prekvalifikovali i dali mi novi broj.
Dođe i početak trke, i iako smo krenuli različitim tempom i razdvojili se na samom startu, celom trkom me je pratila fenomenalna atmosfera koju je Samanta najavila. Većinu vremena sam proveo u druženju sa divnim ljudima iz celog regiona, mada je bilo i dobrih trenutaka samoće (npr. uzvlačenje zgrčene noge uz najstrmiji deo staze) kako bi test karaktera bio potpun.
Staza ni u jednom trenutku nije bila dosadna, priroda je jednostavno veličanstvena i celo Sljeme odlično sređeno. Počinje sa spustom od oko 6-7km, i to pri samom startu sa nekim rupičastim pločicama na koje smo morali dobro paziti da ne bi zapeli i skotrljali se niz prvih 100 metara staze. Nakon toga, ko izbegne automobile na prilazu, počinje divan spust niz makadamsku stazu okruženu očaravajućom šumom. Spust je zavijao niz planinu kilometrima, i sa jedne stane je uvek bila pristuna provalija sa divnim pogledom u bezdan. Pokoji potočić je presecao stazu praveći blato, ali ništa što se ne može u par skokova zaobići. Sve dok ne dođemo do tačke kada sa makadama počinje spust niz provaliju i to stazom koju bi i divlje svinje izbegavale. Em ide strmo dole u serpentinama sa naglim zaokretima em je staza pod uglom pa je ravnoteža stalno upitna. A klizave stene su podmukla stvar, i u prvom krugu me je jedna od njih privukla sebi elegantnim izbijanjem nogu u vazduh. Sva sreća pa sam se meko prizemljio, i pri tome samo odrao levu butinu. Obe šake su takodje pekle, ali bez vidljivih povreda.
Ovo me je samo razbudilo pa sam nastavio dalje jos brže, skakući preko korenja i stena, zaobilazeći debla i hvatajući se za šta mogu samo da ne sletim niz provaliju. Na kraju tog dela staze se nalazi okrepa i mostić od dva brvna preko neke male reke. Sva sreća pa je ravnoteža već razbuđena, inače bi posle okprepe palo i kupanje u jednoj planinskoj rečici. U svakom slučaju ovo je meni lično najzanimljiviji i najdraži deo staze.
A onda počinje pakao, koji ovde zovu Horvatove stube. To je u suštini gomila izlomljenjog stenja poslaganog uz planinu, širine od oko 30-50 centimetara koja je nekada davno ličila na stepenice. Većina stena stoji čvrsto ukopana na svom mestu, ali bilo je par rasklimanih stena pa je svaki korak morao biti odmeren. Korišćenje ruku za penjanje je više nego preporučeno, a delovi staze se se prelazili četveronoške. U prvom krugu sam se uspeo kao ponosni muflon ali u drugom su već došli problemi pa se uspon pretvorio u pravo mučenje i borbu za preživljavanje.
Naime, nakon laganog ispipavanja terena u prvom krugu koji je prošao bez problema, odlučio sam se malo pustiti u drugom krugu i sjurio se niz planinu za Miljurkom iz Blaca (legendaran maratonac sa duhom tinejdžera i kamerom u svakoj prilici). Držali smo manijački tempo celo vreme, ali bio mi je dobro odmakao u početku pa sam ga samo provremeno viđao iza pokoje okuke. Jurio sam u toj poteri sa tempom od oko 4:30 minuta po kilometru i prestigli smo dobar broj iskusnih maratonaca tom prilikom. Do pred samu provaliju sam izbio na čelo, i prestigao Miljurka, pa se sjurio pun elana niz stazicu punu zamki. Čuo sam ih iza mene, bili su blizu, ali bio sam na čelu i to me guralo napred. Tada sam naučio novu lekciju: trčanje niz brdo uzima svoj danak kao i trčanje uzbrdo (Branislavu iz Novog Grada hvala na savetu i objašnjenju!). Već na samom početku drugog susreta sa Horvatovim stubama, počeo sam da dobijam najavu grča u četvroj glavi kvadricepsa na levoj nozi. Uzvukao se polako, i propustio sve koje sam prestigao u downhill-u. Moram priznati da mi je i vazduha ponestajalo na momente, iako je temperatura bila veoma prijatnih 24 stepena.
Ipak najgore je tek dolazilo, jer posle Horvatovih stuba staza se pretvara u pravi test odlučnosti i strmo na više vodi nekim jarugama. A da bi uopste započeli taj uspon, morate se provući između nekih debala koji su čuvale poveće stado ogromnih krava uz samu stazu, bez ikakve prepreke izmedju trkača i njih. Samanti se jedna druželjubiva “kravica” tako unela u lice i počela da muče, dok su ostale polako prilazile u znaku podrške. Sigurno je htela da joj poruči da izdrži još malo, još samo taj jedan krug, ali s obzirom na veličinu životinje Samanti nije bilo svejedno i pažljivo se udaljila od nove prijateljice grabeći uzbrdo.
Kažu da je taj deo staze najteži, i mogu to da potvrdim pošto me je tamo u drugom krugu prvi put uhvatio puni grč u levoj nozi. Razum mi je govorio da nema šanse da završim trku sa nogom koju ne mogu da pomeram, ali da sam slušao razum ne bih ni bio tamo, pa sam nastavio da vučem ukočenu nogu uzbrdo kao neki balast. Na vrhu sam razmišljao kako ću još celi 1.5 krug da završim ako mi noga ne radi, ali mi nešto nije dalo da odustanem, pa sam uzeo da je masiram i pokušam da oslobodim grč. Malo po malo jeste popustio i bio sam u mogućnosti da hodam uz brdo i trčim niz ravnije delove staze. Ubrzo je počela i desna noga da se buni, pa sam sada morao i na nju da pazim, ali dve stvari su mi pomogle da nastavim dalje: pritisak palčevima na gornji deo tog mišića i povremeno istezanje.
Inače na vrhu te oštre uzbrdice nas je dočekalo par lepih konja, a uskoro i nova okrepa koja je generalno bila najbolja od svih trka na kojim sa bio do sada. Tu su bili dve vrste cedevite, voda u čašama i flašicama, banane, a ponekad i lubenice. Tako sam na jednoj okrepi seo i u slast pojeo komad lubenice. Moram priznati da sam se osećao kao u raju celih pola minuta, a onda okrepljen nastavio dalje. Na samom okretu je bila još veća ponuda na okrepi, pa su se tamo mogle pojesti neke grickalice i keks a i popiti kola ako je nekome trebao kofein. Ali nisu okrepe bile samo dobro opremljene (ni u jednom trenutku nije manjkalo nečega), nego su na njima bili divni i srdačni ljudi koji su nas susretljivo nudili svime i pružali punu podršku. Pored toga, atmosfera na stazi je bila fantastična: svi nasmejani bez obzira na sve teškoće i povrede, uz međusobno bodrenje i uviđajnost ako treba da se propusti brži trkač.
Nego da nastavimo niz, tj. tačnije uz stazu, koja dalje vodi kroz lep šumovit predeo Sljemena sa povremenim manjim uzbrdicama. U prvom krugu taj deo je proleteo u dobrom društvu dve super devojke (Tanja i Marijana), dok je u drugom i trećem delovao duplo duži. Pred sam kraj kruga nas čekaju dva kratka ali veoma strma uspona na oduševljenje butina koje viču “Dosta!”. Međutim cilj je blizu, čuje se podrška i muzika sa razglasa, a i pomisao na prijatnu nizbrdicu odmah posle okreta nas vuče napred. Na samom okretu je svo vreme bilo puno ljudi, voditelj je lično pozdravljao svakog trkača a okrepa najpotpunija od svih. Moram da pohvalim dečka sa okrepe na okretu koji mi je pomogao kada me je uhvatio najači grč u obe noge pošto sam nošen podrškom ustrčao uz taj strmi deo staze. Oba kvadricepsa su mi se pretvorila u stene sa Horvatohvih stuba, i nisam mogao da ih kontrolišem pa me je on spustio na zemlju i brzo ali efikasno izmasirao obe noge.
Sva sreća pa je posle toga bio još “samo” jedan puni krug sa prijatnom nizbrdicom koja će da me dovuče do sredine staze. A od tamo nema nazad, moraš ići napred pa makar se vukao metar po metar. Takav je i bio dobar deo trećeg kruga, morao sam da pravim česte pauze da bih došao sebi i osigurao pokretljivost nogu. Poučen iskustvom iz drugog kruga, spustio sam se osrednjom brzinom niz prvi deo staze, u odličnom drustvu Aleksandra Bokareva. Posle toga sam trčao samo po ravnom i nizbrdici, a taktički se vukao uzbrdo. Smenom trčanja, hodanja i pauza sam nekako prevalio i drugu polovinu trećeg kruga i uspešno se približio cilju. Tamo opet nalet energije, pa bih povremeno pojurio stazom ali džaba kada je telo završilo svoje pa nije dalo to potraje. Opet sam morao polako da se popnem uz pretposlednju strminu, i dovučem do poslednjeg izazova staze: sam uspon do cilja. Krenuo sam polako u podnožju, i pri sredini uspeo da pređem u trk i “projurim” kroz cilj u slavu ARK Fruška gora. Neka lepa devojka mi je odmah dala finišersku medalju, a gomila novih prijatelja prišlo da čestita, dok ja još uvek nisam verovao da je sve to gotovo.
Uskoro je i 14-ta maratonka u Srbiji i nova nada ARK Fruška gora, Samanta Gilice je prošla kroz cilj sa osmehom na licu. Time je ova saga dvoje fruškogoraca na Sljemenskom maratonu (aka paklena trka preživljanja) okončana u sreći i radosti zbog uspešnog završetka. Iako sam u tom trenutku rekao nikad više, već danas razmišljam o ponovnom odlasku sledeće godine – sa odgovarajućim pripremama u međuvremenu.
Za kraj, iako sam završio 42.2 kilometra (i to u roku za maraton na ravnome) ne smatram ovo svojim prvim maratonom, on će tek da bude kada se pravilno spremim za njega i istrčim ga celom dužinom. Takođe, nikome ne preporučujem da naglo podiže distance, trening mora da bude postepen i dobro osmišljen ako želite rezultate na duže staze. Za mene, ovo je bila jedna avantura na divnoj planini u još boljem društvu.
Ovom prilikom čestitam svim finišerima na uspešno odrađenoj trci kao i organizatorima na sjajno obavljenom poslu. Iako sam sledeći dan dočekao kao prebijen sa ukočenim nogama i mornarskim hodom, osmeh je i dalje tu a ovo iskustvo će se još dugo pamtiti (pa i prepričavati).
Hvala od srca svima koji su svojim prisustvom i pozitivnom energijom ulepšali ceo događaj! Jedva čekam sledeću trku i druženje 🙂