Avanturistička trka Tara 2010 – Izveštaj

Avanturističke trke se održavaju se u prirodi ili u urbanim sredinama i spadaju u grupu multi sportova. Našu trku činilo je više disciplina:

• mountain bike,
• kajak/kanu,
• kanjoning,
• trčanje/treking,

a kroz celu trku je bio upleten orjentiring, jer staza nije bila obeležena te je bilo potrebno snalaziti se da bi pronašao kontrole, a samim tim i stazu.

Avanturističku trku na Tari je karakterisao timski rad 2 ili 4 osobe sa ciljem da se pređe staza od ~45 km po kontrolnim tačkama zadatim od organizatora. Ovakve trke inače mogu trajati od nekoliko sati do nekoliko dana.

Prva Avanturistička trka u Srbiji na planini Tari, održana je 11-13.06.2010. godine. To je bio izazov i smelost da se oseti drugačija strana prirode planine Tare, prolazeći kroz nepristupačne predele brdskim biciklom, gazeći kroz kanjon, reku, potok, pešačeći/trčeći kroz šumu i kanuom prelazeći jezero. Iz ARK Fruska Gora bilo je više timova: “Uglavnom bezopasni“ Mirko Raca i Nemanja, “ BK Novi Sad “ Nenad Berić i Damir Kovčić, “BO-AR“ Boško Stupar i Bojana Kačar, “ ? “ Milena Latinović, Tijana Rankov, Dejan Ćiraković i Branislav Kolarov.

Bilo je oko 16 prijavljenijh timova. Cilj je bio da svi članovi tima pređu celu stazu sa 15 kotrolnih tačaka duž staze koje su takmičari uz pomoć karte/kompasa trebali da pronađu i čekiraju ih određenim redosledom. Orijentiring je bio ključni element koji je povezivao ostale discipline.

• Prvo se vozio brdski bicikl, gde smo imali priliku da posetimo vidikovac Banjske stene. A sve to pod pretpostavkom da se krećeš ispravnom stazom i da ne lutaš. Mi smo zaista pronašli sve kontrolne tačke, ali smo se najmanje od svega kretali stazom jer smo se poprilično gubili… Nevolja sa Nacionalnim parkom Tara je u tome što u šumi nema ljudi. Nema sela, nema meštana koje možeš pitati za put. A inače, šuma je prepuna puteva i putića koji nisu ucrtani na 30+ godina staroj topografskoj karti. Kulminacija našeg gubljenja je bila u spuštanju niz liticu obraslu šumom, nagiba >60%. Posle 3h agonije potrage za kontrolnom tačkom 4, izlazimo na poljanu i deremo se od sreće!
• kanu, veslanje na Zaovinskom jezeru – taman dok smo preveslali jezero ušli smo u fazon kako se to radi!
• kanjoning, ujedno i prvi deo treking dela staze, i spuštanje u podnožje vrha Kik na kojem je Josip Pančić ugledao prvi put Omoriku. Kanjoning je u ovom slučaju predstavljao prolazak koritom potočića dužine ~2km, duž kojeg su bile skrivene 4 kontrolne tačke. Zaista se sporo napreduje kroz šiblje i po klizavom kamenju potoka.

• prolazeći kroz etno domaćinstva raspitujemo se kod meštana i završavamo trku na steni Gradu zajedno sa timom “Uglavnom bezopasni“. Stigli smo do cilja poslednji, mrak je počeo da nas hvata, ali smo ipak pronašli sve kontrolne tačke!

Mi, tim “BO-AR“ smo čak osvojili treće mesto u konkurenciji dvočlanih ekipa! Ovo se deslio zahvaljujući tome što smo bili jedan od 4 tima koji su pronašli sve kontrole. Ostali timovi su bili diskvalifikovani, iako je pre starta rečeno da će se za promašene kontrole davati kazneni minuti…

Staza je bila neverovatno zanimljiva, teška, šarenolika, sa tragovima divljih životinja, prelepih vidikovaca, zakrčenih puteva, strmih litica, potoka, šumskih jagoda, omorika, vodenih bogastava, divlje flore i faune….
Posetili smo i jedinstveno tresište u Evropi na kome raste Omorika, poznato pod imenom “Tepih livada”, videli zagađeno veštačko jezero Perućac, ispuštali tarzanske krike, disali punim plućima, jeli domaće specijalitete i spavali pod vedrim nebom.

Planina Tara je pokazala svoju lepotu, a mi smo je doživeli!