Тршић је и ове године, по четврти пут заредом, окупио велики број добрих људи, на још бољем месту. Прича о Лозничким тркачима и тамо неком ”благом трејлу” траје већ неко време, рекли би од првог дана постојања. Сасвим довољно да се побуде жеље АРК-оваца да у недељу 25. маја ове године буду део манифестације ”Стазама Вука Караџића” и тако наставе да користе трчање као изговор за обогаћивање својих преких потреба за природним лепотама, што у естетском, што у визуелном, али ништа мање и у оном духовном смислу. Што би се рекло, и за душу, али и за гушу, јер ипак је стомак наш енергетски центар и моћна батерија за цео организам. Хедонизам јача организам.
А ове године, као никада пре, бројност екскурзије била је за један аутобус. Истина мањи, али свакако завидан. Три дана су била сасвим довољна да се обиђу и Милица, и Промаја, и Васића колиба, и Азбука, али Библиотека је била та која је највише читалаца окупила. Од наслова, све се читало, и бело, и црвено, и домаће, и страно.
Требало је дочекати недељу.
Претходне три године киша је била верни пратилац ове прелепе трке. Наши пријатељи из организације нису више знали како киши да доскоче, па су се сетили да ове године продуже стазу за 5 километара, а елевацију подигну за још 400 метара, па је сада ”благи трејл” добио благост од 25 километара, са хиљаду метара елевације. Не знам да ли је то древни трик овог подручја, али да је одлука била исправна потврдиле су временске прилике тог дана. По први пут стазе Вука Караџића није поливала киша, а дан је био стварно прелеп. И у таквим околностима било је оних који су успели да упадну у блато, заглаве ногу до чланка, дођу до циља као да из боја излазе. Наравно, има и оних који се не сећају ниједног дела стазе, јер нису трчали, они су летели.
Ненад Јовановић Шоне заслужује посебно поглавље у том смислу. Веома захтевну стазу од преко 25 километара прелетео је за нешто мало преко два сата и освојио друго место у укупном пласману. Успех заиста вредан пажње, а Шонетова свестраност да пробија границе на свим могућим деоницама, као и на различитим теренима чине нас поносним што имамо привилегију да са њим делимо стазу. Браво Шоне, браво тренеру!!! Вероватно не би био тако успешан да немаш нас који доста радимо на твом самопоуздању пуштајући те да на тренинзима увек будеш најбољи.
Друга специфичност овогодишње трке Стазама Вука Караџића је та да је АРК Фрушка гора имала своје представнике у свим категоријама, и на свим тркама.
Велику стазу су изузетно успешно истрчали и наша Саша Козленкова, која је била 5. у женској конкуренцији, као и Виктор Шевцов, Ненад Орловић и Никола Андрић. Браво, сјајни сте били.
Нека буде да је сјајан био и Горан Раичевић, не можемо то избећи, који је био задужен да током тих 25 километара испоштује сваког домаћина, сваку кућу одакле се наздрављало и сваком тркачу нудила домаћа шљива, сок од руже и друге ђаконије. Остаје мистерија после толико отпоздрава како га је уопште низбрдица пред крај избацила баш на циљ. Не треба да наглашавамо да је стигао међу последњима, нека му је уздравље.
На краћој стази од 8 километара част мушког дела екипе бранио је, и одбранио, Емин Бајрамовић, а од девојака Ана Мрачевић и Марија Пејичић.
Нису они изабрали краћу стазу због тога што нису могли да претрче више, него зато да преузму улогу домаћина и дочекају изгладнеле и ожеднеле дугопругаше. На крају крајева, Марија је дословце рекла да када је видела циљ прво што је помислила било је: ЗАР ВЕЋ!? Е па Марусја, памет у главу, па догодине пази шта пријављујеш и немој да скраћујеш. Ипак, снашла се. Своју позитиву и радост присуства целокупном догађају и дружењу са сјајним домаћинима, Бранком, Татианом, Горданом и свима осталима искористила је да после завршетка своје трке и попијеног пива, дочекује остале учеснике са ове дуже стазе и то тако што је чегртаљком вртела колико год је могла, уз громогласно навијање и пружање подршке сваком новопристиглом такмичару.
У понедељак је добила упалу мишића. Не ногу. Руке десне. Чегртаљку није пребацивала у леву, иначе би имала упалу и леве.
На крају шећер, иако је трчао први. Посебну радост представља учешће нашег Александра Леке Пејичића, који је истрчао своју прву трку у дресу АРК Фрушка гора. Трчао је дечију трку и водио се реченим претходног дана: уживај у сваком метру, медаља је твоја.
Тако се завршила још једна дивна страница приче која траје и која ће трајати и убудуће.
Хвала свима на дивним данима. Хвала Лозничким тркачима, хвала Бранку, Татиани, Гордани, свим волонтерима, домаћинима и онима који су учинили да се срећни и задовољни вратимо својим кућама. Ето нас опет догодине, а пре тога чекамо вас у Новом Саду 28. јуна 2025. године.
Добро дошли на 16. Ноћни маратон.