Нигде није записано, барем не званично, када се сезона трка завршава, а када почиње. Није то лако, рекли би баш ни могуће, јер као прво нема прекида у организацијама, а као друго нема лошег времена, само лоше опреме. Мада, и у лошој опреми се трчи, чак и без ње. Некако симболично, више традиционално, тркачка заједница ових наших крајева годинама уназад направила је какав такав пресек, па се сезона као завршава на Рециклажном у Новом Саду, а почиње на Зимском ноћном полумаратону у Београду.
Горан се тога држи као пијан плота па годинама уназад после Рециклаже утоне у зимски сан, а буди се са првим данима фебруара. Од када трчи заволео је тај Зимски јер после два месеца спавања појављује се у јавност и као медвед најављује скори долазак пролећа. Неретко као медвед и изгледа. Пре него што је утонуо у зимски спавањац пустио је поруку Наталији, Марусји, Милени… Више да не буде да их није звао, него што је очекивао да ће се неко придружити, међутим, тајац. Нико ни реч, као да поруку нису ни добили. Нико ни да пита, а камоли да се пријави да ће са њим трчати Новобеоградским кејом маратон од седам километара. Нико… осим Рајко.
– ”Шта ћеш ми ти?”
– ”Да се видим са људима. Знаш како је добро на Зимском ноћном, јеси заборавио? Сретнеш се са људима које очекујеш, али и које не очекујеш. Изгрлимо се, изљубимо, поздравимо, по коју реч прозборимо. Осмехе разменимо. Катана је наш пријатељ, да га видимо и подржимо.” – одговори Рајко.
Воз је јездио равницом право ка Новом Београду, обећавајући добру забаву. Свуда око Рајка и Горана су били момци и девојке, а тема једна: 9. Зимски ноћни полумаратон. Времена, сатови, средњи пејс, очекивања, стилови одевања, трчања. Ова двојица су кришом вирили у туђе руке, сатове, патике, слушали какве су тренинге имали и колико дуго се спремали.
– ”И ми смо спремни. Можда нам је припрема била мало другачија, можда је фокус био на одмарању, али баш из тог одмора ћемо истрчати ту седмицу испод 40 минута.” – у тишини бодрили су сами себе Рајко и Горан.
На месту окупљања, у спортском балону Бродарац, недалеко од стартне зоне, већ је све врвило од оно добро познатог адреналина који прати овакве сусрете и догађаје. На преузимању стартних пакета мила лица, Брана и Кешка.
– ”Рођендану мој где си? Како си? Шта радиш?”
Испоздрављаше се како то већ годинама чине рођени истог датума, Горан и Брана.
Радован се одједном појавио међу бројним људима. Чврст загрљај и братска подршка. Много тога је у протеклих пар месеци прешло преко главе овог дивног момка, али је по ко зна који пут доказао да је несаломив.
Трк у сусрет Слађи Јездимировић. Радост добрих пријатеља.
– ”Ти ћеш да ме пејсујеш. Одлично. Моје најбрже време је до сада 41 минут. Може?” – рече она Горану.
Док се Горан премишљао шта ако…, Рајко улете са својом мишљу: ”МОЖЕ”. Тако и би.
Време идеално. Рекли би чак и који степен топлије од потребног, али кад нема ветра, кише, све друго је занемарљиво.
Кораци ко лаки облаци, скочи нек` те земља одбаци… – пролазили су Бајагини стихови кроз главу Горану који је од старта укључио темпомат и желео да буде добар пејсер Слађи, али и да покуша да оствари онај свој безначајан циљ, да истрчи испод 40 минута. С времена на време, када није могао крајичком ока да види Слађу да му је са леве стране, освртао се.
– ”Ту сам, ту сам…” – добацивала је она, док Рајку те речи звучаше као воз који лупа по спојницама шина.
Негде на пола трке стиже Горану порука на вибер:
– ”Сјајан Зимски… браво!!!” – у потпису Гоца.
– ”Чекај бре, то ми време на пола трке. Одакле гледа? Какве има сателите којима прати сваки корак сваког члана АРК Фрушка гора?” – помислише Горан и Рајко истовремено.
У међувремену стиже нова порука:
– ”Пишеш извештај? Дај коју фотку и ја ћу да те удесим.”
Да, погађате, није тешко – опет Гоца.
– ”Али ја се још нисам вратио. Фотке ће тек да обављују ко зна кад…” – одговори Горан.
Да, Црвена свеска не жели да чека. Да, то је наша Гордана. Да, опет ће ова двојица целе године да је нервирају јер касне. Да, дала је пуну потврду овим својим захтевима незваничном називу Зимског ноћног полумаратона:
СЕЗОНА ПОЧИЊЕ ОВДЕ!
Почела је и Гордана.
Слађа је до краја издржала, константно Горану дајући до знања да га прати са оним: Ту сам, ту сам…
На крају, оборила је свој лични на седам километара. Радован се спремио за Севиљу, а Горан, званично време у циљу 39.58.
– ”Смо рекли испод 40 минута?” – бацише петака Горан и Рајко.
СЕЗОНА ЈЕ ПОЧЕЛА!
