Ако ова прича икада угледа светлост дана и доспе у јавност, зваће се Пејсер којег нико није пратио.
Док је Форд јездио ка Новом Саду, а сапутници дремали и мислима се препустили бачвама вина које су оставили иза себе у Александровцу, на задњем седишту Снежа Клиска увелико је правила планове за месец пред нама. Како и не би када се годину дана унапред знало да ће 30 година постојања Апатинског Дунавског полумаратона бити догађај на који само виша сила може да те спречи да не протрчиш местом где су се још током 14. и 15. века налазили дворци феудалних господара, a рибари, лађари, ловци, воденичари морали да се задовоље насељима уз Дунав.
Рајку прође кроз главу да би он сам бирао да буде рибар уз Дунав и запева Вајтину песму: ”Ловио један Рајко рибу, ловио, ловио цијели дан…”.
За то време на самом северу, у Апатину увелико је текла припрема организације провода пре, за време и после трке, у чему су домаћини ове прелепе манифестације нашироко познати домаћој и светској јавности. Име Горана Чегара има посебну тежину у свету спорта, проткано је личним достигнућима како тркачким, тако и у уметности…оној певачкој… Не, није га тешко слушати јер кад Чеги запева, запевају и сви око њега тако да више нико никог не чује до себе самог. ЧОВЕК ДОМАЋИН! Чегијев мултиталенат био је гаранција да Фордо мора да спреми довољне количине нафте у резервоару и спреми се за наставак путешествија и исписивања нових страница згод(НИХ)а и незгод(НИХ)а АРК-оваца.
Све се знало осим једног – Горана чека улога пејсера. Када му је Снежа рекла да за Апатин треба пејсер за 02:30 није се много двоумио и првобитни план да трчи десетку, без размишљања (као да он некада размишља пре него што се ували у проблем) преиначио у жељу да помогне у организацији тако што ће прихватити улогу да буде онај који ће предводити групу тркача којима је баш то време изазов и циљ. Позвао је Чегија.
– ”Да име моје, легендо, треба ми пејсер на 02:20, баш се радујем што ћеш то бити ти.” – рече Чеги.
– ”Хм…сад 2:20? Десет минута брже?! У границама које могу лагано да истрчим. Значи, око 6:35 минута по километру. ООООКЕЕЕЈ! Кад сам се већ прихватио посла боље одмах да потврдим, јер како је кренуло да не буде до краја да ме сачека пејсовање на 02:00 или 01:50.” – помисли Горан и прихвати се одговорности.
После пар дана на друштвеним мрежама освануо је позив да треба пејсер и на 01:30. Рајко упита Горана: “Хоћемо?”
– “Хоћееемооооо, ал’ на десет километара!”
Припреме за пут, смештај и целокупни боравак у месту за које се верује да је данашњи назив добило по опатији, приводиле су се крају. Како је полазак бивао све ближи, тако је адреналин растао јер средина октобра је време када се у Апатину укрштају путеви разних меридијана. Горан и Рајко, Марусја, Шоне и Ксенија кренули су дан раније, јер доћи у Апатин, а не доживети традиционалну паста парти журку исто је као да у кафани наручите гулаш без киселог купуса, или песму без литре вина. Лепо, али нешто фали.
Рајко је упорно понављао да он иде на пена парти. Сазнање да није пена, него паста стварало је фрустрацију коју је једино ублажавала спознаја да су тамо већ стигле сарајлије Јасмина, Нејра, Селмин, Дарко, Енес, али и Сања, Весела, Ненад, Ђорђе и многи други драги људи.
У Марини Апатин увелико је одјекивала песма Кемала Монтена: ”Радости су моје и срећа твоја, Сарајево, љубави моја.” – са којом је Чеги бриљирао. Рајко је певао у Новом Саду, у Новом Саду ееееј, Сомборци у тем Сомбору, Нејра Галију, Селмин Балашевића, а Марусја Босно моја јабуко у цвјету… Весела је била весела када су јој сви заједно певали ”нећу смеђе, нећу црно, шта ћу када волим плаво”. Ксенија је разумела да су све песме лепе и играла је цело вече. Шоне није имао куд, играо је и певао, имао је и зашто. Свако је сваког пратио, а суботње вече се протегло до недељног јутра.
После таквог дочека и увода у дан трке, кад год човек да устане рано је, шта год да учини, касно је. Недеља је.
Позитивна енергија као талас преплавио је све који су се у било ком својству затекли у Бањи Јунаковић, стартном месту трке, а последња упутства, савети, жеље, навијања и речи подршке стварале су жамор који серотонин, допамин и ендорфин подижу до максимума.
Шоне је на цедуљици написао време за које је проценио да ће Ксенија истрчати десет километара:
– ”Кад завршиш трку отвараш цедуљицу, договорено?”
– ”Договорено!” – рече Ксенија, као да је могла нешто друго да одговори.
Горан се убацио у причу иако га нико ништа питао није:
– Шта си јој рекао? – питао је Шонета, и док му је овај препричавао како очекује Ксенијин лични рекорд и причу о цедуљици, Горан је додао да су његове процене између 47 и 48 минута.
Шоне са Ксенијом прича на енглеском, Ксенија са Гораном прича на руском, а Горан са Шонетом на српском, док се заједно смеју на исти начин. Постоје тако неке једноставне ствари, универзалне, а много лепе као што су осмеси, загрљаји, позитивна енергија. Окрепљују душу, пружају подршку, улепшавају дан.
Недалеко од њих, одмах ту поред музејског експоната хеликоптера Ми-8 Нејра се договарала са Марусјом да је пејсује на десет километара. Горан, који је то већ више пута радио и овде се умешао, иако га ни овде нико ништа питао није. Саветовао је како да држи темпо, када да убрза и да их очекује у циљу испод сат времена. Нејра је слушала као добар ђак у школској клупи, који је ову лекцију схватио, али не и најбоље научио. Као у цртаном филму: ”Поштовани, порука примљена, али је мало нејасна. Молим разјасните. Паметњаковић млађи.”
У стартној зони, према неписаном правилу, свако заузима своју позицију поштујући оне брже да буду ближи стартној линији. Скоро па сви ово поштују, али има изузетака. Рајко је наговорио Горана да они буду скроз напред, иако је било јасно да ће трку завршити у последњој трећини. За сваки случај, јер ипак се рачуна ”Official Gun Times”, а не ”Chip Times”. Весна Богишић, која је била пејсер на 01:50 стајала је далеко иза и са чуђењем гледала како Горан стоји раме уз раме са момком који је пејсер на 01:30, а да су сви остали далеко иза њега. И Горану је то исто било чудно. Никада на старту трке није стајао са онима који трче за постоље. Осећао је неку чудну одговорност. Никада није морао трку да заврши у тачно време, а он никада не зна за колико ће је завршити. На полумаратонским дистанцама не једном десило му се да када је очекивао да ће завршити за 2:15, завршавао је за 01:55, а када је желео да поправи лични знао је, као у Београду 2021. године, да се једва жив довуче до циља за 02:40. Кроз главу му је пролазило само једно: 6:35 минута по километру, 6:35 минута по километру, 6:35 минута.
Звучни сигнал је дат. Конфете и декоративне димне завесе су манифестацију учиниле спектакуларном, док су мажореткиње махале и испраћале тркаче на своје руте. Чегар је са бине и микрофоном у руци нешто причао, али сасвим је сигурно да га нико живи није ништа разумео, као што ни он сам не зна о томе много да нам каже. Без обзира на то, јако је лепо када једна таква легенда пожели успешну трку и срећу сваком учеснику.
– ”Полако ћемо. Идемо лагано пејсом 6:35” – соколили су се међу собом Рајко и Горан.
После првог километра сат показује 6 минута, 16 секунди. Аааа брате, успорити се мора како се зна и уме. Након што су успорили, на пола другог километра сат показује тренутни пејс: 6 минута, 5 секунди. АААААА БРАТЕЕЕЕЕЕЕ, УСПОРИ!
Успорили су…али не довољно: 6:26, 6:19, 6:16…6:22.
На трећем километру га престиже момак који је био пејсер на 02:00. На четвртом Силвиа, пејсер на 02:10. Нејра и Марусја, којима је дао задатак да трче са пејсом 6:00 исто на четвртом.
– ”Откуд сви ови иза мене?” – питао се Горан. Рајко је такође био у шоку.
На седмом километру мимоилазио се са Ксенијом. Она је завршавала свој девети километар, док је сат показивао 42 минута од старта трке. Горан је у глави рачунао и био задовољан са прогнозом, јер је ово пролазно време обећавало да ће трку завршити са новим личним рекордом и временом испод 48 минута.
Нејра је пејсовала Марусју колико је могла. Не, није била у питању форма, јер Горан је проценио да то може да иде испод сат. До изражаја је дошла Нејрина болећивост на уздахе, замагљен поглед и прећутну молбу коју само Марусја зна говором тела да искаже:
– ”Немој брже, матере ти.”
И тако, по принципу ”немој брже, матере ти”, завршиле су успешно своје овогодишње учешће у Апатину на десет километара, нешто спорије од пројекције. Не њихове. Горанове.
Шонета нико није видео на стази осим фотографа. Опет је летео. Он патике не мора ни да мења, ни да носи, јер ђонови му земљу не додирују.
Селмин је пејсовао Сању. Сања је наша, јер Ненад је њен. Значи, Селмин је наш. Нејра је наша, пејсовала је Марусју, а Ксенија је исто наша јер је она Шонетова, иако га није пејсовала, а ни он њу. Овде једино оног који је одређен за пејсера нико није пратио. Трчао је сам.
Управо ту чињеницу је искористио да у потпуности доживи и осети лепоту централне улице у Апатину, кроз коју су трчали полумаратонци. Један оркестар је свирао домаћи рок, што је Горан искористио да одмори, свакако је имао једно седам, осам минута претицања, па је са њима запевао и заиграо. Улица је била пуна људи који су са великом пажњом и речима подршке испраћали сваког полумаратонца. Баште кафеа су биле пуне, из којих су момци и девојке аплаудирали, док би на Горанов позив да му се придруже јер он је пејсер, али га нико не прати, окретали главу на другу страну.
На окретници на четрнаестом километру мимоилази се поново са Силвиом.
– ”Шта ћеш ти овде?” – у чуду је била Силвиа када је видела Горана само пар десетина метара иза себе, иако би требало да је барем километар иза.
– ”Шта ћу ја овде?” – питао је Горан Силвиу, а себи дао последње упозорење да коначно мора свој темпо да усклади са временом за које мора да заврши трку.
Последњу трећину стазе је уложио додатан напор да успори и приближи се добијеном задатку да трку заврши са временом 02:20:00. Толико се уживео у улогу пејсера да је код табле са ознаком 500 метара до циља стао, поразговарао са људима који су били поред стазе и испозирао фотографима који су заслужни што успомене из Апатина живе вечно.
– ”То је то. Још ова мини кривина. Идемо лагано да се ушетамо у циљ.” – поносно и ћутке Рајко и Горан разменише идентичне мисли.
Сат је откуцавао 02:19:15. Нејра рече: сада ће Горан. Марусја: сада ће Рајкан.
Међутим, прича, ако има уопште неког да је прочитао до овде, неочекивано добија на заплету. Излазећи у циљну равнину, на 50 метара до краја, преко стазе су лежале две стартно-циљне капије, нити издуване, нити напумпане. Лежале су тако огромне од једног до другог краја улице. Нити човек може лако да их прескочи, нити да их заобиђе. Горан је јасно видео сат који је показивао два сата, деветнаест минута, 45 секунди. Таман му је тих 15 секунди требало да прође кроз ону праву, мерну циљну капију, али му није требало да прескаче посустале, попадале велике непознате лежеће објекте. Загазио је десном ногом преко прве, она је упала и заглавила се између балона и канапа који је ваљда саставни њен део и у овом случају је само сметао. Подигао је ногу, са њом и пола капије, док је лева нога остала негде иза, немајући прилику да покаже шта зна. Остало му је само да се помоли, те запева у себи:
– ”Хиљаде молитви госпоооодееее, право у твоје срце да погооооодееееее…”.
Успео је, делимично. Искобељао се из неочекиваног проблема и иако га до краја нико није пратио, трку завршио са ”Official Gun Times” – 02:20:14, ”Chip Times” – 02:20:07.
Ксенија је оборила свој лични на десет километара. ”Official Gun Times” каже 47:57, ”Chip Times” – 47:47. На цедуљици је писало 47:54.
Марусја је покушавала Рајку да објасни да није била спремна да истрчи десетку испод сат времена, али да је оборила лични. Нејра је објашњавала како је последња два километра тешко дисала. Рајко је питао да ли је можда причала док узима ваздух? Нејра потврди. Какав данак неискуству, тада је најбржа.
Ненад је оборио лични. Сања је оборила лични. Шоне је оборио лични.
Горан и Рајко су оборили стартно циљне капије.
Ово су приче које немају краја. настављају се ускоро.
