Ноћ је била дуга, пуна борби, што са москитосима, што са потребом да се удахне мало ваздуха. Врелина дана се већ увелико шири и на ноћ, а климе почињу да добијају своју сврху заузимања места у стану. Моја клима није савремена, али ради. Истина, као дизелаш из седамдесетих година прошлог века, због чега ме сан хвата периодично као када клапна гаса са својим лептирастим вентилом не зна када треба да отвори, а када да затвори. Тако и ја, не знам више када спавам, а када сам будан, када се изговара добро јутро, а када лаку ноћ. Лето је званично почело.
Пробудила ме порука: ”Ти пишеш и Кулу?” – у потпису Гордана. Гледам у телефон и не видим да ли је 02.56 или 12.56, знам само да је рано колико год да је.
После још једном померених граница у Кули, не Горанових – Мариних, морам да се вратим и мислима и делом недељу дана раније, у Ваљево, село Дегурић и 8. Градац Видра трејл.
– ”Управо пишем Видру.” – одговорио сам, а на лајковац који је ставила знао сам да тај извештај мора бити данас, иначе га никада неће бити, а шта би било са мном вероватно би новине објавиле.
– Побогу, човече, шта си радио до данас?
– Сабирао сам.
– Шта си бре сабирао?
– Једноставну математичку операцију сабирања не можеш недељу дана да саставиш. Шта си имао из математике?
– Петицу.
– Петицу?! Ко теби даде петицу?
– Професор на факултету. Два пута. Трећи пут једва извукох шестицу, иначе бих пао годину. Сабирао сам утиске.
Рајко и Горан су се недељу дана припремали за Градац у Богутовачкој бањи, обилазећи светиње Рашког округа, привикавајући се на умерено-континенталну и планинску климу и рељеф. Марусја и Аги се нису припремале. Оне су спремне рођене, а како су се ова двојица спремила, боље да су од самог старта трке рекле да дотичну господу, или господина 2 у 1, не познају, да га никада нису среле и да немају жељу да то непознанство мењају.
Пар дана пре пута Аги је питала да ли има места у ауту код Горана и добила одговор да има. Полазак је у суботу око 9 часова из Богутовца за Ваљево. Након мало размишљања, знајући с ким има посла, срдачно се захвалила и рекла да јој све одговара осим места поласка. Кренула је својим аутом. Мара и Сања су кренуле аутобусом до Ваљева, надајући се да ће их Горан сачекати, правећи агенду пута и целокупног боравка у Ваљевском крају са њим и без њега, јер ко зна где би могао успут да застане и да заборави где је уопште и кренуо.
И… ово је екипа која је на 8. Градац Видра трејлу представљала АРК Фрушку гору.
Дан пре трке искоришћен је да се обиђе манастир Ћелије и поклони моштима Светог Јустина Ћелијског у Саборном храму Светих Архангела Михаила и Гаврила, затим прошета Ваљевом, да се попије Ваљевско, да се осети понос фоткајући се испред споменика Живојину Мишићу и Десанки Максимовић и барем на тренутак схвати величина бесмртних и Ваљевског краја.
”Када дођеш врло касно у било који град
Ако тај град случајно буде Ваљево
Где сам и ја дошао
Доћи ћеш путем којим си морао доћи
Који пре тебе није постојао…”
Дан трке. Коначно.
Сања је остала у Ваљеву да их чека. Марусја и Горан су се упутили у село Дегурић, до Коњичког клуба где је био најављен старт трке. Аги је већ била тамо и нестрпљиво их чекала. Оставили су ауто на паркингу и храбро кренули ка старту. Горану су се по глави врзмали стихови Десанкине песме, истина мало кориговани, као да трејл није ништа и тако редом.
Помало еуфорични и већ при самом спуштању ка стартно-циљној зони, опијени природом која их окружује, мисли су се слагале као пузле и радост ишчекивања онога што су видели на промо материјалима трке: трчање преко реке Градац.
Марусја се питала да ли да понесе обућу за воду, па ће да се преобује када заврше са трчањем преко реке. Горан ју је погледао, али њена размишљања су ишла даље: ”Па биће ми све пуно воде. Преобућу се, понећу ранац, није то тешко да се носи. Да ми не шљапка вода у патикама”. Горан је и даље гледао. Рајко је ћутао. У реду је да један од њих остане без текста, али ретко када се дешава да обојица остану без текста. Оног трећег су пар месеци раније отерали, јер их је стално саботирао. Схватила је. Не баш сигурна у исправност одлуке, али пробудило се у Марусји оно: ИДЕМООООООО…
Аги је кренула пола сата раније, као и сви други који су трчали црвену, 19 километара дугу стазу. Марусја и Горан, са њим и Рајко, трчали су плаву стазу, десетак плус километара, са нешто испод 500 метара елевације. На први поглед, рекло би се да не би требало ни да их дирне. Одлука је пала раније, иду да уживају, не да се ломе. Већ после неколико стотина метара дошло се до дела стазе који их је омамио, где је требало загазити у ледени Градац. Мислећи да је то то, одлучише да се ту задрже и направе прву паузу, као да су кренули на пут око света, па су паузе обавезне, а не на трку где је потребно за најкраће могуће време прећи стазу на коју су се пријавили. Прелазили су реку више пута. Због фотки им је било важно, а оне у условима трчања преко воде не могу тако лако да се направе. Нису знали, али уверили су се веома брзо, да се река Градац прелази више пута у прва два километра, па су сваки пут, мислећи да нема више, опет и опет враћали се са једне на другу страну реке, правили се да Мара трчи док је Горан фотка и обрнуто. Марусја је потпуно другачије сада гледала на воду. Као да је дошла до новог светског открића тако да се поставља питање постојања сврхе трчања ван воде.
После два километра чекао их је предео посебних природних лепота, али и стазе која се пружа вертикално. То се не мери даљином, него висинском разликом: најближи учесник трке налази се на три метра висине изнад. Испод њих нису видели никог. Мислили су да чврсто држе последње место и да нико то неће успети да им угрози до краја трке. Нису били у праву, четири и по метра испод њих била је једна девојка из Пожаревца која је била озбиљна конкуренција. У једном моменту, по тешко проходној стази, чуло се пиштање локомотиве и карактеристично лупање вагона који прелазе преко спојница пруге. Брате мили, где воз по једва проходној стази пролази. Сто педесет метара ниже, са леве стране, прелазио је преко моста који је иначе висок, али са места куда су Аги, Марусја и Горан пролазили, то је било доле, далеко, једва видљиво, али доста добро чујно.
– ”Братееее, само треба воз да нас удари на сред трејла?” – више за себе констатовала је Марусја.
Сања шаље поруку: ”Бравооо лепи моји. Срећнооо. Докле сте стигли?” Прошло је сат времена од старта трке, а Марусја и Горан су тек на трећем километру. ”Најбоље да ништа не одговоримо.” – помислили су. Међутим, Сања је упорна и поново се јавља: ”Чим Мара не поставља део трке мора да је зајебано. Живииии? Ја сам отворила пиво, средила стан, досадно ми.”
На петом километру дошли су до одвајања, где је краћа стаза водила лево, а дужа право. Срећни још једном прелазе реку Градац, освежавају ноге, руке, умивају се, мотају стазу под собом мислећи да су оних 500 метара елевације оставили иза себе, али, али, авај али. Ново коло, нова срећа, узбрдица сад још већа. У једном моменту Мару и Горана сустиже момак са дуже стазе:
– ”Куда треба? Трек ми показује да стаза води овуда.” – рече задихан.
Горан га гледа, види број са дуже стазе:
– ”Брате, погрешио си. Имаш километар и по назад одвајање, дужа стаза право, овамо идемо ми који смо на краћој стази.” – пун знања и способности из оријентиринга Горан преноси на залутале такмичаре.
Док је тако непознати момак понављао шта му трек говори, Горан је наставио да га убеђује да се врати, ето ти још једног момка са дуже стазе. Па још једног. Ето и Слобе, Горановог колеге са посла. Е, ту је већ и Горан ставио прст на чело, а Рајко му шапну:
-”Побогу, они су обрнули игрицу. Ово је и њихов део стазе.”
– ”Да, даааа… ту је стаза. Само право. Бравоооо момци…” – поче Горан да схвата да је могао човека ни кривог, ни дужног да натера да обрне још један круг.
После ко зна које, озбиљне, тешко савладиве и дууугааачкееее узбрдице, са душом у носу, растајањем са знанима и незнанима, дошло се до окрепне станице. Седми километар. Бог зна колико је времена прошло од старта. Сунце удара, а Сања шаље поруку:
– ”Чекааам ваааас. Где сте? Само да се тркачи моји врну па да идемо на ‘ладно точено.”
Шта рећи? Коју послугу јој порати?
Настављају даље, још нешто мање од три километра, углавном низбрдо. Више ни низбрдица није лака. Горан се вуче, Марусја нешто мање, али ништа брже.
– ”Јао, како је добро?” – пита и констатује Мара.
– ”Аха.” – кратко трзну Горан.
У том моменту момци са дуже стазе престижу их у пуном трку. Њима је 17-ти километар.
– ”Како брате, какоооо трчиш по овом терену?” – дере се Горан.
– ”Тренираааај!” – одговара лик, а за њим стиже и ехо: тренираааај, тренираааај, тренираааај…
Недуго затим, евоооо гааааа…. ЦИЉ! Још једна лудост остаје иза њих, до неке нове приче.
Аги, која иза себе има много пређених километара по светским планинским масивима, каже за Градац трејл: ”Захтевно је. Баш је захтевно. Али и прелепо.”
Још један Сањин вапај: ”Где стееее?”
– ”У рецииии!!! Купамо сееее!!! Пијемооо ваљевскооо!!! Стижемоооо, да идемо на јагњетину.” – у глас одговорише Марусја и Горан.
Стиже и Аги: ”Ово уопште није лако.”
ГДЕ ЛАКО МАТОРИ!
